„Biće i ovde prilika” kažu Nišlije koje idu na svetsko finale programerskog takmičenja

Tim mladih programera sa Prirodno-matematičkog fakulteta iz Niša će u martu sledeće godine otići u Portugaliju i predstaviti svoj talenat, ali i našu zemlju, na prestižnom svetskom takmičenju u programiranju ACM. Ivan Stošić, Vuk Bibić i Lazar Stamenković su, zajedno sa mentorom Nikolom Milosavljevićem, pobedom na regionalnoj „rundi“ ACM-a održanoj u Rumuniji već oborili sve domaće rekorde i ostvarili istorijski uspeh, ali i bez medalja i pehara oni uveliko razmišljaju o svojoj budućnosti u Srbiji.


Ko su momci koji će nas predstavljati u Portugaliji? Kako se okupila jedna šampionska ekipa i ko je u njoj za šta zadužen?

Ivan: To je počelo od mene, kao inicijatora same namere da se učestvuje u takmičenju. Pratim ovo takmičenje već dugi niz godina i želeo sam da sastavim što je moguće bolju ekipu. Držao sam kolegama pripreme, probna takmičenja, i na osnovu tih rezultata izabrao baš Vuka i Lazara. Ja sam zadužen za kodiranje, implementaciju rešenja, a njih dvojica rešavaju zadatke idejno, traže ideje za same zadatke i proveravaju kod, tražeći potencijalne greške.

Koliki je zapravo značaj ovog uspeha za vas, a koliki je za sve mlade u Srbiji koji planiraju da se upuste u programiranje?

Ivan: Što se mene lično tiče, uspeh je vanvremenski! Dugo na ovom takmičenju nijedan tim iz Srbije nije imao ni približne rezultate. Ja se jesam tome nadao, možda ne baš pobedi, ali sigurno visokom plasmanu. Nadam se da ćemo motivisati generacije srednjoškolaca da studiraju u Srbiji, i da se takmiče u regionu a ne da, recimo, svi odu na Kembridž i takmiče se tamo za njih.

Lazar: Ivan se ipak više i duže spremao za ovo takmičenje od nas, i upravo će nas to motivisati da nastavimo njegovim stopama i da se takmičimo, održimo tradiciju i što bolje rezultate čak i kada on bude završio fakultet i ne bude više imao vremena za takmičenja.

Vuk: Meni je to naročito bitno jer sam najmlađi u ovoj ekipi, tek sam na prvoj godini fakulteta, i za mene je to dodatna motivacija za godine koje slede.

Kako izgleda učešće u jednom ovakvom takmičenju?

Vuk: Ovo je moje prvo međunarodno takmičenje, kao prvo – u drugoj je državi, kao drugo – takmičari su iz čitavog regiona a ne samo iz Srbije, i mene je tu najviše oduševila atmosfera, timski rad i naravno rezultat koji smo ostvarili. Ne znamo šta nas čeka u Portugaliji, nadam se samo da ćemo na najbolji način predstaviti fakultet i zemlju.

Za koliko svojih kolega „iz struke“ znate koji bi mogli da vam pariraju u svemu što ste postigli do sad? Ima li takmičarskog duha?

Vuk: Ima ga, ali ja recimo sa našeg fakulteta poznajem malo ljudi koji bi se uhvatili u koštac sa takmičenjem ovog ranga. Svakako znam ogroman broj kolega i iz drugih gradova koji jesu učestvovali i tu su negde sa nama, samo što smo mi otišli više koraka dalje (smeh).

Ivan: Što se moje generacije tiče, nema puno ljudi sa takmičarskom pozadinom, sećam se jednog kolege koji je sada u Danskoj a bio je sa mnom na (Microsoftovom) Bubble Cup-u prethodnih godina. Osim njega, uglavnom, zainteresovanost za takmičenja nije velika, što je šteta za našu sredinu i fakultet. Ne postoji želja da studenti nauče nešto što im ne donosi neku direktnu korist. Oni nisu svesni koliko, na primer poznavanje algoritama znači za dalje obrazovanje u IT-u, svi žele da izučavaju PHP jer sa njim mogu da rade i zarade, a fundamentalno znanje ih malo interesuje. Ja ih razumem, fakultet jeste težak i uzima mnogo vremena koje bi neko utrošio na učenje nečega što ga više zanima, ali svaki dobar student koji ume sebi da organizuje vreme bi trebalo da razmisli o ovoj oblasti za istraživanje.

Vuk: Možda nije to samo zbog para, jer aplikativno programiranje je „opipljivije“. Kada ga izučite i primenjujete vi odmah dobijete nešto čime možete da se pohvalite, recimo aplikaciju za telefon, a kod ovih naših zadataka i posle njih hiljadu odrađenih vi imate znanje, ali ne i nešto što možete da podelite sa drugima koji se u to razumeju.

Lazar: U ovoj oblasti se mnogo češće dolazi do neuspeha u toku rada, i upornost je ključ – ako algoritam neće da radi iz prvih par pokušaja ne smete da odustajete, morate pitati nekoga stručnijeg, pokušati ponovo, savetovati se. Aplikativno programiranje ne zna za probleme u tolikom broju jer ima jaku zajednicu i sve ide manje-više „glatko“.

Recimo da, u najgorem slučaju, „samo“ ostvarite visok plasman na svetskom finalu – kako vidite svoju budućnost u IT svetu? 

Lazar: Vidim sebe kako se bavim ovim stvarima kojima se i sad bavim – algoritmima, problemskim zadacima, veštačkom inteligencijom, to je ono što me zanima. Sad, da li vidim sebe možda baš na ovom fakultetu kako prenosim to znanje novim studentima, to ćemo tek videti.

Vuk: Moja budućnost u tom svetu nije toliko bliska (smeh), jer mi tek predstoje godine studiranja, ali video sam se u više pravaca. Ima tu i velikih, svetskih firmi, a ima i želje za osnivanjem sopstvene firme u kojoj ću plasirati svoj proizvod, nešto što sam ja izmislio.

Ivan: A sad nešto sasvim drugačije (smeh) – ja iskreno nemam pojma ni šta će se prekosutra desiti. Nastaviću da se bavim programiranjem, i videćemo šta će biti dalje.

Da li se u budućnosti možda vidite u inostranstvu? Ako planirate odlazak iz zemlje, šta moramo učiniti da bismo vas zadržali?

Lazar: Želim da vidim svoju budućnost ovde, da u nekom momentu nađem svoj put o kojem sam pričao malopre, da mogu da živim od njega, obezbedim egzistenciju. Sve i da dobijem priliku da odem „napolje”, ako imam nešto slično tome ovde, sve dok nisu drastično lošiji uslovi za rad odabraću da ostanem.

Vuk: Mislim da je u našoj struci moguće zaraditi u Srbiji koliko i u drugim zemljama, i nisam previše razmišljao o inostranstvu. U slučaju da se ukaže prilika za master ili doktorske studije verovatno bih je prihvatio, i to nije nešto na šta može mnogo da se utiče dokle god se takva, podjednako jaka prilika ne ponudi u Srbiji. Nisam nezadovoljan situacijom, ali najbolju moguću priliku bi uvek trebalo iskoristiti, nema to mnogo veze sa stanjem u zemlji.

Ivan: Ja ne bih išao odavde, iz prostog razloga što sam ovde rođen i lepo mi je. Video sam dosta toga u inostranstvu, što po takmičenjima što van njih, jeste bolje ali ovde su naši ljudi, naša hrana (smeh). Biće prilika i ovde, siguran sam.

Šta je ono što razlikuje PMF u Nišu od drugih fakulteta u zemlji? Šta bi ostali tehnički fakulteti mogli da nauče od Nišlija? 

Ivan: Imamo sreću da su dobri takmičari, olimpijci, studirali u prošlosti baš na našem PMF-u, i nadam se da će i naredne generacije ispratiti njihov primer. Imamo tradiciju po kojoj najbolje Nišlije, koje su bile i u specijalnim odeljenjima u gimnazijama dolaze na naš fakultet. Što se tiče studijskog programa, drugi fakulteti u Srbiji bi trebalo da razmisle o predstavljanju programiranja iz matematičkog ugla. Matematika je jako bitna za programiranje i mora se približiti studentima, ne kao nešto što mora da se zna već kao nešto što će im biti od ključnog značaja u budućnosti.

Vuk: Ja sam zapravo upisao dva fakulteta, Elektronski i Informatiku na PMF-u, i to sam uradio upravo zbog ovoga što je Ivan rekao, na PMF-u se mnogo više daje prednost matematici i programiranje se gleda iz tog ugla, dok je na Elektronskom to manje-više praktično znanje.

Lazar: PMF je mali fakultet, koji je u mojoj generaciji upisalo svega 56 studenata. Grupe su veoma male, pogotovo na masteru gde nas nema više od 7-8 studenata po predavanju ili vežbama. To je za mene idealna sredina, u kojoj profesor može svakome da posveti dovoljno vremena, a nastava je interaktivna. PMF ima ljude sa velikim entuzijazmom koji zaista vole ono što rade i sa ljubavlju tome pristupaju.

Šta je ono što bi hitno trebalo menjati u obrazovnom sistemu kako bismo negovali i zadržali očigledan talenat koji imamo u mladoj generaciji?

Ivan: Uvođenje informatike sa programiranjem u peti-šesti razred je odličan potez i veliki korak napred, koji u teoriji zvuči idealno, ali u praksi vi imate profesore informatike, koji nisu dovoljno obučeni da drže takvu nastavu. Industrija, naravno, uvek povuče najbolje ljude za ovaj zadatak, ali kada bi u prosveti mogli da se izjednače uslovi za rad tih ljudi, moglo bi da se mnogo više „požanje“ talenata među decom. Mnogo više dobro obučenih programera i inženjera nam treba među predavačima.

Lazar: Pored toga, mladi moraju da se motivišu da se bave programiranjem, svako bi trebalo pružiti priliku da proba da se bavi time, a da se odatle „filtriraju“ oni koji su zaista talentovani za IT.

Vuk: Ja bih preko svog primera objasnio šta konkretno ne valja – zakon ne podržava moju odluku o studiranju dva fakulteta, i nisam našao jedan član koji bi mi olakšao prisustvo predavanjima i vežbama. Nijedan profesor nema ovlašćenje da me oslobodi nekih predavanja ili vežbi, jer kao što rekoh zakon to ne odobrava. Neki kompromis bi hitno trebalo pronaći.