U autorskom tekstu za publikaciju „Digital Business Review” koju objavljuje Nedeljnik, naš kolega Nemanja Đorđević piše o važnosti saradnje između obrazovnih institucija i privrede kako bi se prevazišao jaz između postojećih i znanja i veština koje su nam potrebne. Prenosimo tekst u celosti.
Ako bismo Srbiju zamislili kao selo u kome živi 100 ljudi, onda bi (srazmerno stvarnim statističkim podacima) u osnovnu školu išlo osam učenika, u srednju četiri, a ukupno bi desetoro ljudi imalo fakultetsku diplomu. U javnoj upravi radilo bi njih šestoro, u obrazovanju dvoje, a u IT industriji svega jedna osoba, i to s nepunim radnim vremenom. S druge strane, četrdeset troje bilo bi kompjuterski nepismeno (ne bi znali da koriste ni internet, ni elektronsku poštu, niti da obrađuju tekst na računaru). Da bi se ovaj slikovit statistički primer preneo u realnost, sve ove brojeve treba povećati 70.000 puta.
U tom svetu, i okolna naselja suočavaju se sa problemom nedostatka IT kadra. Evropske kompanije iznele su procenu da će im do 2020. godine biti potrebno čak 825.000 obučenih programera (iliti, biće im potrebno više programera nego što u nas ima ljudi sa fakultetskom diplomom). Najsavremenija znanja uvek su u posedu manjine, a njihov upliv u svakodnevni život i opšti društveni protok uglavnom je zadatak obrazovnog sistema. On omogućava transfer novih informacija i tehnologija na trasi koja vodi od onih koji su korak ispred (aktivno osmišljavaju i stvaraju nove tehnologije), preko vrlo malog broja onih koji ta znanja umeju da prenesu, pa do širokog kruga korisnika koji će, zahvaljujući takvom obrazovanju, graditi društvo budućnosti. Zbog toga je važno da težište pomerimo ka opštoj populaciji, i zapitamo se šta tri odsto stanovništva može da uradi za ostalih 97. Polazeći od stava da je ideja ravnopravnosti ključna za obrazovanje, svaka nova obrazovna politika mora obuhvatati sve učenike i njihove nastavnike, kao i prateće zakone i potrebnu infrastrukturu.
Šta tri odsto stanovištva može da uradi za ostalih 97?
Obrazovanje je zato centralna oblast interesovanja organizacije Inicijativa „Digitalna Srbija“ koja nastoji da podstakne pokretanje novih programa, predmeta i kurseva koji bi ravnomerno osnažili sve segmente obrazovnog sistema. Više od 20 kompanija koje okuplja naša organizacija, dele odgovornost i želju da Srbija, koristeći prednosti digitalnih tehnologija i savremenih znanja, postane ekonomski daleko povoljnije i privlačnije okruženje. Cilj nam je da povećamo broj motivisanih učenika i studenata u oblasti informacionih tehnologija i preduzetništva. Prepoznajemo neusklađenost između veština diplomiranih studenata i potreba poslodavaca, i svesni smo da će se taj jaz, ukoliko ne dođe do odgovarajućih promena školskih i studijskih programa, samo produbljivati. Saglasni smo i u proceni da nijedna konkretna veština ili oblast neće moći da se kao takva dugotrajno održi u ekonomijama budućnosti. Obrazovni programi bi zato trebalo da pruže učenicima ne samo dubinsko znanje o pojedinačnom predmetu već i sposobnost kreiranja transdisciplinarnih preseka i veza.
Kada god je to moguće, nastojaćemo da izbegnemo ulogu onoga ko sprovodi obrazovne aktivnosti, pogotovo u oblastima u kojima već postoje kvalitetni programi i inicijative. Zato pre svega tražimo načine da unapredimo postojeće dobre prakse, podjednako u domenu formalnog i neformalnog obrazovanja. Od početka našeg delovanja 2017. godine, u osnovnim školama informatika je postala obavezna, započele su intenzivne obuke za sve predmetne nastavnike, a gimnazije su dobile više od 40 specijalizovanih IT odeljenja. Naredni korak je da osnažimo vezu između kompanija i univerziteta, kako bi se pojačala mobilnost fakultetski obrazovanih kadrova, uskladile kvalifikacije radne snage sa potrebama tržišta rada i omogućila primena stečenih znanja i veština u skladu sa poslovnim potrebama.
Ako želimo da u potpunosti iskoristimo potencijal digitalnih tehnologija, privreda i obrazovne institucije moraju da rade zajedno na aktivnostima koje će teoriju dopuniti autentičnim i relevantnim iskustvima, a praksu efektivnim znanjem i kompetencijama., Obrazovanje svakako ne može da ponudi rešenje za sve društvene probleme sa kojima se suočavamo, ali će savremeno obrazovani i digitalno pismeni pojedinci, kada se u njihovom selu budu donosile važne odluke, imati bolje oruđe da se sa tim izazovima suoče.
