U razgovorima o obrazovanju, odmah nakon konstatacije da bi moglo da bude bolje, često se postavlja pitanje uloge privrede u reformi škola i univerziteta. Programski direktor za obrazovanje u našoj organizaciji Nemanja Đorđević čvrsto veruje da u sferu obrazovanja, koja obuhvata čitavo društvo, mora da se uključi apsolutno svaki akter tog društva, a naročito privreda.
Uključivanjem čitave zajednice, otvorenim dijalogom sa javnošću i neprekidnim tumačenjima aktuelnih problema od strane relevantnih stručnjaka koji moraju biti pažljivo saslušani – počinje stabilan put ka pozitivnim promenama. To je uostalom, zaključuje Nemanja, i jedna od vrednosti kojom se Inicijativa „Digitalna Srbija“ vodi od samog početka svog rada.
Koje su, prema vašem mišljenju, ključne prepreke za razvoj visokog obrazovanja u Srbiji?
Visoko obrazovanje u Srbiji je u ozbiljnoj krizi. U razumevanju korena te krize bilo bi veoma važno shvatiti da kada u medijima slušamo o pojedincima koji traže prečice do akademskih zvanja, mi vidimo samo posledicu mnogo dubljeg trenda koji su prethodno (kao model za ugledanje) postavile same visokoobrazovne ustanove. Ono što je, šire gledano, neophodno našem obrazovnom sistemu jeste spremnost za stvarnu autokritiku i volja da se problemi rešavaju ne samo deklarativno i kozmetičkim promenama, već sa stvarnom svešću koliko su nam potrebni ljudi koji znaju, i znaju po najvišim standardima svoje struke.
Uzmimo za primer aktuelnu situaciju sa Šangajskom listom u kojoj smo se našli. Mi se poslednjih osam godina ponosimo prisustvom najjačeg srpskog univerziteta na Šangajskoj listi, ali niko ne daje odgovor na pitanje zašto je naša pozicija na toj listi uopšte bila važna. Sredstva koja se planiraju u budžetu Republike za kupovinu istraživača iz inostranstva, koji bi potpisivali naše univerzitete na svoje radove, bilo bi celishodnije uložiti u same univerzitete, a ne u lečenje pozicije na Šangajskoj listi.
Ovo je samo jedan u nizu primera koji pokazuju da visoko obrazovanje u Srbiji mora da se otvori za kritiku svih aktera u obrazovnom sistemu i da bude spremno da se menja na osnovu pravih podataka i potreba. Sve dok ne znamo koji je merljivi razlog za neku novu obrazovnu politiku, nema je smisla ni uvoditi.
Kroz projekat Master 4.0 koji je prošle nedelje predstavljen javnosti, „Digitalna Srbija“ je želela da otvori dijalog na temu saradnje između fakulteta i potreba privrede. Još važniji, a samim tim i teži zadatak, bio je okupiti fakultete i ubediti ih da razgovaraju među sobom:
Mi smo, pre svega, želeli da budemo posrednici, prevodioci sa jezika privrede na jezik akademske zajednice, i obrnuto. Iako smo nevladina i neprofitna organizacija mi smo vrlo uvezani sa privredom jer okupljamo veliki broj izuzetno uspešnih kompanija iz najrazličitijih sektora, a samim tim i neke od naših najuspešnijih poslovnih ljudi. U „Digitalnoj Srbiji“ se ne mirimo sa savršenom definicijom problema, mi i aktivno tragamo za rešenjem.
Master 4.0 je, nakon dugotrajnog procesa, predstavljen kao veliki i značajan korak napred u sferi formalnog obrazovanja. Čine ga četiri različita programa: dva su u Beogradu, prvi organizuje Elektrotehnički fakultet zajedno sa Fakultetom organizacionih nauka, drugi organizuju Mašinski i Matematički fakultet, Univerzitet u Kragujevcu je treći, a Univerzitet u Nišu četvrti.
Sa preko 130 različitih predmeta i preko 300 predavača iz visokog školstva i privrede, Master 4.0 je ogroman projekat, ali šta je ono što ga čini toliko različitim od drugih programa?
Stvaranju programa Master 4.0 prethodilo je istraživanje kompanije Infostud koje je utvrdilo da 95 odsto IT kompanija ima poteškoća sa pronalaženjem stručnjaka. Postavili smo model javnog poziva kao poligon za otvorenu saradnju svih tih različitih aktera iz privrede, javne uprave i sa fakulteta. Definisali smo zajedno šta bi bile ključne oblasti, tražili smo da određen broj predavača bude iz industrije i sa inostranih fakulteta, kao i da se obezbedi više prostora za razvoj praktičnog znanja. Mi nismo znali šta će biti ishod ovog eksperimenta, jer prethodno nije postojalo iskustvo razvoja ovakvih programa, ali smo bili spremni na svaki ishod. I ispostavilo se da kada stvari stručno, otvoreno i jasno postavite, dobijete dobar odziv i spremnost da se sarađuje i inovira. U Srbiji, u polju obrazovanja kao i u polju privrede, postoje realni kapaciteti za profesionalni i inovativni pristup poboljšanju sistema, samo te kapacitete treba sistemski i podržati.
Institucije su pozvane na javni konkurs, izabrana su četiri konzorcijuma koji okupljaju ukupno 13 visokoškolskih institucija voljnih da sarađuju i prvi deo eksperimenta je uspeo. Šta je najizraženije stajalo na putu „pomirenju“ univerziteta i privrede?
Pre svega taj dijalog, osim u izuzetnim slučajevima, nije postojao, a mi smo želeli da dijalog između privrede i visokog školstva, posebno u oblastima gde je on takoreći nužan i ostvariv na obostranu dobrobit, bude pravilo. Osnovno pitanje koje smo postavili bilo je: Čemu obrazovanje služi? Kada ste, kao „Digitalna Srbija“, okruženi ljudima iz privrede, oni će vam verovatno reći da je osnovni cilj školovanja zapošljavanje. Međutim, nama je u ovom master programu osnovni motiv bila zapošljivost, a ne zapošljavanje. Nezaposlenost u Srbiji je velika – u našoj zemlji trenutno preko 10 odsto radno sposobnog stanovništva zaista nema posao, ali nama su takođe potrebni vrhunski stručnjaci, i to bolji od najboljih koje imamo, koji bi ponudili inovativna rešenja u budućnosti. Ovaj master program je nastao sa željom da dobijemo upravo takve ljude. Lidere koji će ne samo pronaći posao, već ga stvoriti, za sebe i za druge, povećavati kvalitet znanja u našem društvu i kulturi.
Neko bi pomislio da je Master 4.0 zapravo odlična prilika da kompanije, kojih se preko 75 uključilo u program, na ovaj način „ugrabe“ kadrove kojih nema dovoljno na tržištu. Šta zaista mogu da očekuju svršeni studenti?
Osnovni dogovor koji smo imali sa svim našim kompanijama kada smo osmišljavali poziv bio je da obezbedimo stipendije za najbolje od najboljih koji upišu ovaj master, ali koje ih ni na koji način neće kasnije uslovljavati . Oni će biti u prilici da baš sa takvim kompanijama, najboljim kompanijama koje upravo imamo u „Digitalnoj Srbiji“, u budućnosti sarađuju i imaju mentorski rad. Polje saradnje mora biti otvoreno, kompetitivno i usmereno na izvrsnost u radu. Moram da podvučem da od tih 75 kompanija samo jedan deo dolazi iz „Digitalne Srbije“.
Da li će Master 4.0 sa svojih 140 studenata godišnje rešiti problem broja IT stručnjaka o kome se često govori u javnosti?
Mi ovim master programima direktno ne rešavamo problem nezaposlenih već izazov koji imamo sa izuzetnim ljudima sa domenskim znanjima koja bi bila još bolja kada bi „iskočili“ u neke druge oblasti. Fakulteti treba da školuju ljude koji će stvarati nove poslove, a ne ljude koji će tragati za poslom. Posle ovog master programa studenti bi zaista trebalo da steknu kompetencije koje bi inače teško stekli bez sistemskog okvira saradnje između obrazovanja i privrede.
Proglašenje Mastera 4.0 uspešnim cilj je do koga će se dolaziti brojnim evaluacijama koje prevazilaze sve metode koje su do sada viđene u visokom školstvu – redovnom komunikacijom sa studentima, proverama pređašnjeg i stečenog znanja, brzim i blagovremenim promenama određenih segmenata u takođe redovnoj komunikaciji sa fakultetima:
Time se negde vraćamo na početak ovog razgovora. Nama je cilj stvarna i efektivna promena u oblasti obrazovanja, a ne njena simulacija, koja je veliki izazov aktuelnog obrazovnog sistema. Jedan od načina da izbegnete nepodnošljivu lakoću simuliranih ili kozmetičkih izmena jeste da vam je zaista stalo da ponudite nešto novo, da ga u procesu ostvarivanja zaista ispitujete i usavršavate.
U digitalnoj ekonomiji se teme, problemi i alati svakodnevno pojavljuju i menjaju, i mi moramo da budemo prisutni i u dosluhu sa svim akterima obrazovanja, kako bismo zaista tim studentima (našim budućim kolegama i saradnicima) ponudili relevantna i aktuelna znanja.
Nadam se da će Master 4.0 programi izazvati lančanu reakciju u visokom školstvu i da će postati znak za savremeno obrazovanje zasnovano na stvarnim potrebama društva i proverenim rezultatima. Privreda nije oponent obrazovanja, već ga, u njegovoj evidentnoj krizi, podseća da itekako postoji potreba za pravim, proverljivim i, u najširem smislu, društveno produktivnim znanjem.
