Razgovarali smo sa Goranom Kitićem sa novosadskog Instituta BioSens koji radi na uvođenju inovativnih IT rešenja u poljoprivredu. Goran je istraživač i šef laboratorije za nano i mikro elektroniku koji je više nego svestan poražavajuće činjenice – naša planeta uskoro neće moći da nas nahrani. Kako imamo samo jednu Zemlju – moramo je sačuvati, a Goran i njegove kolege spas vide u brojim tehnologijama koja se koriste u preciznoj poljoprivredi.
Kojom brzinom se krećemo ka iscrpljenju svega što nam Zemlja nudi, a kojom brzinom se menjamo u pokušaju da to sprečimo?
Promene su brze i nepredvidive, što je zastrašujuće. Najšira moguća slika koju mi vidimo je populacija od 70 milijardi stanovnika Zemlje do 2050. godine. Da bi taj rast bio održiv potrebno je uvećati efikasnost poljoprivrede i prinosa za 70 posto. Zemlje imamo koliko imamo, klasične agrotehničke mere zasnovane na znanjima iz biologije i hemije su uveliko iskorišćene, tako da je rešenje upravo u preciznoj poljoprivredi koja se bazira na informacionim tehnologijama. U njoj se borite bukvalno za svaki metar obradive zemlje i morate ga iskoristiti maksimalno.
Šta je sve moguće stvoriti u laboratorijama instituta BioSens?
BioSens se bavi primenom novih tehnologija u oblastima poljoprivrede, prehrambene industrije i zaštite životne sredine. Tu mislim na informacione i komunikacione tehnologije, bežične mreže i satelitske snimke, ali pre svega na prikupljanje podataka raznim alatima. Kod nas postoji više grupa koje se bave blagovremenim prikupljanjem informacija. Moja grupa to radi sa senzorima kao što su senzori za vlažnost zemljišta ili kvalitet vode.
Senzori koje mi pravimo, recimo, mere prisustvo azota u biljkama. Većina đubriva sadrži azot, ali prekomernim đubrenjem višak azota zagađuje podzemne vode. To dovodi do cvetanja algi, a dalje do osiromašenja kiseonika. Na kraju dobijete pomor ribe. Naši senzori mogu da optimizuju količinu đubriva koju primenjujete, i da spreče ovaj domino efekat.
Sa druge strane, ušteda je velika ako znate tačno koliko bi šta trebalo da koristite, ali tu je ekološki aspekt još važniji jer vodi održivom razvoju.
Kako se, uopšte, ulazi u svet mikro elektronike? Goranov razlog je jednostavan, i primenljiv na sve grane digitalne ekonomije – kompjuter je bio njegov prozor u svet, svet koji se menja prebrzo.
Pogledajte dva primera. Bežični internet danas svako ima u kući, a pre deset godina je to bilo nemoguće. Drugi primer su mobilni telefoni, bez kojih se danas ljudi osećaju kao da im fali deo tela. Sveprisutnost novih tehnologija je tolika da me zapravo brine, jer nisam siguran da mi kao ljudska bića uopšte možemo na evolutivnom nivou da je ispratimo.
Zato ljude moramo pre svega naučiti da razmišljaju, a ne da reprodukuju znanje. Jedan od puteva ka tome je upravo digitalizacija koja vas uči da imate pristup apsolutno svim podacima i digitalnim sadržajima, i na vama je samo da znate kako da ih iskoristite.
Savremena nauka umnogome zavisi od multidisciplinarnosti. Nemoguće je da jedan istraživač upije toliko prikupljenih informacija. Goran se zato susreće svakodnevno sa bioinženjerima, agronomima, pa čak i bioarheolozima, koji su mu naročito interesantni.
Nas interesuju promene koje se dešavaju na duži niz godina, kao i one koje su se dešavale u istoriji. Bioarheolozi ispituju kada su, recimo, ljudi počeli da jedu određene žitarice, kako su potrebe poljoprivrede rasle kroz vekove. Ono što uradimo danas odraziće se u budućnosti, i zato je bioarheologija važna, jer mi za naše eksperimente svakako moramo biti strpljivi i istraživati prošlost dok čekamo sezonu, da vidimo kako će i koliko će „da rodi”.
Ipak, potrebno je zainteresovati buduće naučnike kako istraživači BioSensa ne bi bili sami u borbi za opstanak planete. Kada je reč o Goranovoj profesiji, nije toliko jednostavno objasniti detetu koji je njen značaj, ali on ima rešenje:
Deci je to najteže objasniti (smeh). Jeste teško, ali objasnio bih im da je ovo jedna igra, kao kada dete pokušava nešto da sklopi, pa zove drugare sa kojima će to raditi, baš kao što se ja „igram” sa kolegama dok ne napravimo nešto. Objasnio bih im koliko je zabavno učestvovati u procesu stvaranja, puta od ideje do realizacije, dok vi ne vidite svoju ideju kako zapravo postoji i funkcioniše.
Dete se igra zato što voli. Volimo i mi ovo čime se bavimo, ali smo najsrećniji kada vidimo da se to primenjuje, da smo napravili neku promenu.
Pored samih naučnika, sadašnjih i budućih, kako „otvoriti oči“ mladim i starijim generacijama koje nisu svesne da je digitalizacija sada već stvar opstanka, ne sam izbora ili interesovanja?
Prva su deca – morate ih naučiti da razmišljaju. Drugi su roditelji koji strahuju od nečeg novog, a oni bi mogli malo da „spuste loptu“ i nauče nešto više od svoje dece, koja u tom smislu već jesu obrazovanija od njih. Svaki roditelj koji je zrela ličnost prepoznaće šta je dobro, a šta nije. Moraju biti uključeni u ono što im deca rade, jer i tako se može doći do razumevanja i oslobađanja od straha. Treće – industrija koja bi trebalo da prati, ulaže i obrazuje iz svoje sopstvene koristi. Biće efikasniji a samim tim biće i veći profit. Država, sa četvrte strane, mora biti makar svesna koliko digitalizacija može ubrzati servise, procedure, administraciju.
A kakva je promena potrebna onima koji bi se upustili u bilo koju drugu granu digitalnog sveta, a nisu sigurni kako?
Prvi korak je, opet ponavljam, da se promeni nastavni program i da deca nauče da razmišljaju, kombinuju svoja znanja, a ne da samo ponavljaju naučeno. Mislim da ne postoji način da se dođe do brze promene. To mora da se radi oprezno, ali sa jasnom idejom gde smo i dokle bi trebalo da stignemo.
