Štafelaj, četkice, boje na sve strane – kada nam neko kaže slikar, baš tako zamislimo renesansnog umetnika u stvaralačkom zanosu išaranog temperama. Ivan Ćirović nudi potpuno drugačiju sliku. I on je slikar, ali se bavi ilustracijom za video igre u kompaniji Nordeus, domaćem brendu koji je osvojio svet jednom od najpopularnijih fudbalskih igara koja ima više od 190 miliona igrača.
Pre nego što je uplivao u digitalne vode, Ivan je sebe tražio u „analognoj“ umetnosti. Završio je Srednju umetničku školu u Užicu, a potom, kako kaže, „prvu rundu Bolonje“ kao slikar na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Radio je i kao profesor u školi, stekavši uvid u probleme čitave generacije mladih koja se tek pronalazi u digitalnoj sadašnjici.
Kako je vas, kao akademskog slikara, put doveo do posla u kompaniji koja se bavi pravljenjem video igara?
Pri kraju fakulteta sam znao da se digitalna sfera poslovanja razvija, ali nisam znao šta bi to moglo da znači za mene. Počeo sam da se „adaptiram“ na modernu varijantu slikarstva, i dve-tri godine nakon fakulteta i manjih poslova, Nordeus me je pozvao na razgovor.
Najveće iznenađenje za mene je bio nivo organizacije i ozbiljnosti sa kojom se pristupa rešavanju problema. Ovde svoje mesto pronalaze ljudi koji su, pored želje za radom, gladni i ličnog napretka i učenja. Nakon četiri godine rada u Nordeusu, još se osećam kao da sam tek došao, održava se želja za učenjem, i to na veoma visokom nivou. Najzanimljiviji mi je rad sa ljudima, i put do ideje kojoj je ceo tim doprineo.
Kako je to izgledalo jednom „analognom“ umetniku koji je malo kasnije ušao u digitalni svet?
Ja na fakultetu nisam imao smer za ovo čime se sada bavim, niti sam imao sa kime da pričam o tome, a u srednjoj školi me je usmeravao mlađi profesor dizajna, uvevši me u svet Fotošopa i Ilustratora. Na kraju, zahvaljujući internetu sam uopšte postao svestan da mogu ovim da se bavim, i to u ozbiljnoj firmi.
I dalje učim, zato što sam neke stvari radio godinama tradicionalnim metodama, a sada se prilagođavam sa svakom novom verzijom programa u kojima radim. Ako bih želeo, imao bih vremena i za digitalnu i za tradicionalnu umetnost, ali sve ovo mi je daleko brže, bolje, lakše, praktičnije, i ne razmišljam mnogo o tome, što naravno ne znači da sam se odrekao tradicionalnog slikarstva.
Šta je ono što vašu profesiju danas čini zabavnom, traženom i profitabilnom?
Ono što je mog oca najpre zanimalo jeste koliko je posao plaćen (smeh). Dobro je plaćen, može da se živi normalno od toga i to je najbitnije, glavni deo je pokriven. Drugo, ljudi ulaze u industriju video igara jer vole igre i tu nastaje „perpetuum mobile“ – Ti voliš igre-ti praviš igre. A kada sa tom ljubavlju uđeš u posao, dobiješ gomilu manjih i većih stvari koje ti grade novi odnos prema „materiji“.
Kako neko može da počne da se bavi vašim poslom?
Ovaj posao možete naučiti i raditi iz svoje kuće, preko interneta. Najbolje bi bilo da postoje škole i odseci, ali svemu tome prethodi masovna popularizacija i sticanje svesti o digitalnoj budućnosti. Ali, kada vi naučite engleski jezik, vrata celog sveta su vam otvorena posredstvom interneta, i možete sarađivati sa bilo kime na planeti.
Kako biste opisali svoju profesiju jednom zbunjenom desetogodišnjem detetu, a kako njegovom roditelju koji možda nije vičan modernim tehnologijama, ali želi da usmeri dete u dobrom pravcu?
Ako je dete potpuno neupućeno, i to može da bude super jer je u tom slučaju bitno gledati šta ono radi i koliko radi, napraviti paralelu, ponuditi, objasniti kako ta igra kojom se zanima nastaje, otkriti mu ceo spektar mogućnosti.
Što se starijih tiče, ljudski pristup koji sam ja primenio sa ocem je najvažniji. Najlakša metoda je uzeti tablet ili sesti za kompjuter, pokazati i objasniti na konkretnim primerima zašto je neki posao profitabilan i koliko je tražen. To je sve njima nepoznanica, a nama u pomoć tada opet pristupa internet gde imamo sve neophodne informacije. I mladi i stariji žele da žive normalno od svog odabranog posla, i u tome je „raskrsnica“ u kojoj se susreću „interesi“ roditelja i deteta.
Kako istu tu decu zadržati u našoj zemlji i omogućiti im da prate svetske trendove kada su profesije i digitalni svet u pitanju?
Daj im to u školi, daj im nešto što će im napraviti u glavi viziju sopstvene budućnosti. Kroz školovanje, ja sam promenio mnogo vizija budućnosti, od konzervatora-restauratora sa možda stojećih trinaest radnih mesta ukupno u Srbiji (smeh), do slobodnog umetnika – a znam još manje slobodnih umetnika koji dobro žive. Sve to, dakle, mora da krene od škole gde će se prvo klinci zainteresovati, pa onda i roditelji koji će se informisati o svemu tome zajedno sa decom.
Odgovornost je i na nama koji već radimo – da budemo otvoreni za svakog klinca koji „zagrebe“ po digitalnom svetu i treba mu prava informacija. Ja stalno kukam što nisam ranije ušao u ove vode, i želim da pokažem klincima šta mogu i koliko mogu. Mora da se priča o tome.
