Debata u vezi sa tim kako će izgledati poslovi budućnosti, u kom pravcu se svet razvija i šta će biti minimum znanja koji će svaki pojedinac morati da poseduje da bi mogao da obezbedi sebi posao su sve aktuelnije. O ovim temama ekonomisti, sociolozi, psiholozi i drugi stručnjaci polemišu godinama unazad.
Iako nije moguće predvideti kako će se tačno zvati nova radna mesta i šta će ona konkretno obuhvatati, možemo govoriti o nekim generalnim pravcima razvoja. Na primer, poslovi u budućnosti će izvesno biti sve više automatizovani i za donošenje odluka ćemo sve više koristiti detaljne i raznovrsne podatke. Smanjivaće se potreba za poslovima koji se mogu automatizovati, a od zaposlenih će se sve više očekivati razumevanje, planiranje i upravljanje automatizovanim procesima, kao i samostalna analiza dostupnih podataka. Sa svakom industrijskom (r)evolucijom, pa tako i sa ovom, četvrtom po redu koja je pred nama, neka zanimanja će nestati, neka nova će se pojaviti, a neka od postojećih će dobiti novi oblik.
KO PRAVI AUTOMOBIL BEZ VOZAČA?
Da bismo ovo ilustrovali uzećemo primer zanimanja kao što su profesionalni vozač i automehaničar. Da nam je neko pre 30 godina rekao da ćemo danas na autoputu moći da vidimo automobil koji nema vozača, mi bismo to doživeli kao naučnu fantastiku, a opet, danas smo upravo tome svedoci. Međutim, da bismo danas došli do toga da imamo automobil koji se bezbedno kreće drumovima bez vozača, čitavi timovi ljudi od automehaničara i električara do programera i ljudi se bave obradom velike količine podataka je moralo da osmisli, napravi i testira jedan takav automobil pre nego što izađe na ulicu. A, šta su oni sve morali da uzmu u računicu?
Dakle, pošto se u automobilu ne nalazi čovek koji je položio vozački ispit (što podrazumeva da sa jedne strane zna da upravlja vozilom, a sa druge zna da tumači saobraćajne propise i pravila čime ne ugrožava ni svoju ni tuđu bezbednost), tu ulogu sada su dobili kompjuteri. Ono što ne smemo da zaboravimo jeste da se iza svakog kompjutera nalazi čovek, odnosno u našem slučaju programer. Programer sam ne može da ima u vidu sve situacije koje treba uzeti u obzir da bi se automobil samostalno kretao. Potrebni su i mašinski inženjeri, poznavaoci saobraćajnih propisa, automehaničari, ljudi koji se bave analizom velike količine podataka o ponašanju učesnika u saobraćaju koje će obraditi i ugraditi u „ponašanje“ novog automobila. Važni su i drugi vozači koji će podeliti svoje iskustvo iz prakse i pokušati da sagledaju što više situacija za koje treba naći adekvatno rešenje, a za koje smo se do sada oslanjali na čoveka. Dakle, za kreiranje automobila koji se kreće drumom bez vozača je potreban čitav tim ljudi različitih zanimanja koji moraju da se dobro razumeju da bi mogli da naprave jedan novi proizvod koji će dalje razvijati i održavati. I to je možda jedan od glavnih odlika savremenog tržišta rada.
U najvećim kompanijama na svetu retko gde još postoji stroga podela po odeljenjima i sektorima koji međusobno ne sarađuju tokom celog procesa stvaranja nekog proizvoda, od osmišljavanja do plasiranja na tržište. Međutim, rad u tim timovima će biti znatno olakšan ako svi članovi razumeju posao kolege do sebe. To znači da mašinski inženjer (odnosno konstruktor automobila) treba da objasni programeru da automobil treba da ima funkcionalnosti kojima će prepoznati različite saobraćajne znake (npr. da mora da stane na crveno svetlo ili kada vidi znak STOP), a inženjer će to znatno lakše uraditi ukoliko poznaje način na koji kompjuter radi odnosno poseduje neki nivo algoritamske pismenosti. Dakle, ovde ne govorimo o tome da konstruktor automobila ili automehaničar treba da znaju da programiraju, već da razumeju koji su koraci neophodni da se preduzmu da bi automobil prepoznao da treba da stane kada vidi crveno svetlo na semaforu.
A, DA LI BEZ POSLA OSTAJE AUTOMEHANIČAR?
Pretpostavljamo da će se posao automehaničara u budućnosti promeniti. Zapravo, ako razmislite, on se već umnogome promenio jer savremeni automobili su sve više jedan veliki kompjuter u kome displej javlja da nešto nije u redu, a ne iskustvo vozača tokom vožnje. Ako ne zatvorimo dobro vrata, displej će nam to signalizirati, nećemo čekati da to otkrijemo tako što primećujemo da nam duva u kolima. Kada se parkiramo u rikverc, senzor u kolima će sve brže pištati što smo bliži prepreci u koju možemo da udarimo, a sve što nam se prikazuje na displeju je rezultat programskog koda koji je neki programer kreirao.
I za kraj šta možemo da zaključimo iz našeg primera kakva je veza između automobila koji se kreće bez vozača i poslova budućnosti? Pa, najverovatnije, za koju deceniju posao profesionalnog vozača više neće postojati u obliku u kome danas postoji ili će tražnja za njim biti znatno manja, ali zato će posao automehaničara i dalje biti potreban – samo u novom obliku. U tom svetlu, savremene promene ne treba da nas plaše. Treba da ih prepoznamo i uhvatimo se u koštac sa njima, budemo fleksibilni da neke stare navike menjamo i budemo spremni da stalno učimo i stičemo nova znanja i veštine.
Takođe, savremeni roboti još uvek nisu u toj meri razvijeni da mogu da generišu nove ideje, imaju razvijenu socijalnu i emocionalnu inteligenciju, osobine karakteristične za čoveka, tako da zanimanja poput medicinskog osoblja, nastavnika, menadžera i uopšte zanimanja koja uključuju određen nivo empatije i razumevanja neće gotovo izvesno nestati.
Katarina Anđelković, koordinatorka programskih aktivnosti u Fondaciji Petlja
