Dragan Berak je pre koju godinu za sebe govorio da je tech junkie (navučen na tehnologiju), marketing geek (štreber za marketing) i gadget nerd (zaluđen uređajima). Već u to vreme ovaj Novosađanin se uveliko bavio digitalnim marketingom, a onda nekoliko godina kasnije za sobom ostavio saradnju sa kompanijama u SAD, EU i Kini i počeo da radi u srpskim kancelarijama kompanije Catena Media kao Head of SEO.
Između optimizacija sajtova za pretraživače, oglašavanja po principu plaćanja po kliku, partnerskog oglašavanja ustupanjem prostora na sajtu i drugih marketing tehnika, nalazi vremena da mentoriše učenike specijalizovanih IT odeljenja kroz naš program Karijera 4.0.
Program Karijera 4.0 je besplatan i namenjen je svim učenicima završnih godina specijalizovanih IT odeljenja u Srbiji koji žele da saznaju kako u praksi izgleda ono što uče u školi, koji fakultet da odaberu, kako da odaberu pravu karijeru….
Šta bi ti voleo da si čuo od nekoga iz industrije u vreme kada si završavao srednju školu i donosio odluku o tome koji fakultet da upišeš?
Voleo bih da mi je tada neko objasnio šta sve podrazumeva biti programer, sa kakvim tehnologijama se radi, koji problemi mogu da se rešavaju kroz rad. Voleo bih da sam imao što više detaljnih informacija o svemu tome kako bih mogao da zamislim sebe na budućem radnom mestu. To bi mi pomoglo da se lakše odlučim. Nije samo plata ono što je bitno. To sam tek kasnije naučio. Ako neko radi neki posao samo za platu — pre ili kasnije neće moći da ga radi uopšte ili neće moći da ga radi kako treba. Što je u svakom slučaju patnja.
Srećom, pratio sam neki svoj osećaj oko toga šta bih želeo da radim i upisao sam Ekonomski fakultet, smer Marketing. Marketing je nešto što veoma volim da radim jer se odnosi na ponašanje ljudi i njihove potrebe koje treba zadovoljiti na optimalan način. Ali, nikada nisam zaboravio računare i svoju ljubav prema njima. Danas sam zahvalan što imam prilike da se bavim internet marketingom i što mogu da koristim najnovije tehnologije da pomognem ljudima da lako nađu ono što im treba. Ipak sam uspeo da spojim svoje dve ljubavi i radim ono što volim, svaki dan.
Kako si uopšte doneo odluku šta da upišeš?
Kada sam završavao četvrti razred gimnazije, prirodno-matematički smer — išao sam (ne samo ja, ceo razred) na test profesionalog opredeljenja u Nacionalnu službu za zapošljavanje. Nisam baš siguran kako se zvao test, ali poenta je bila da se kroz određeni set pitanja (test ličnosti) utvrdi koja struka mi najviše „leži” tj. odgovara mom karakteru. To me je malo i plašilo jer mi nije ulivalo poverenje da će neki test sa ponuđenim odgovorima na XYZ pitanja da mi kaže čime je najbolje da se bavim celog života. Šta ako ne uradim test u zadatom vremenu? Šta ako tog dana ne budem koncentrisan? Šta ako… su bila pitanja na koja nisam imao odgovor.
U svakom slučaju, išao sam da radim test i zaključak je bio da meni mnogo više odgovaraju zanimanja koja imaju veze sa matematikom, fizikom, mašinstvom, egzaktnim naukama. Dakle, da budem inženjer. Sećam se komenatara osobe koja mi je objašnjavala rezultate: „Kod tebe je stvar sledeća — ili ima struje ili nema struje. Kod tebe nema između. Za tebe su konkretne stvari“. Bila je prilično otvorena i jasna :).
Zvučaću kao starac što ovo kažem, ali u to vreme Elektrotehnički fakultet nije značio da ideš da učiš za programera. O ne, nikako. Iz moje perspektive (tada) programeri su bili neka tehnička lica koja rade na održavanju sistema u proizvodnji ili prave aplikacije za Windows (pametnih telefona još nije bilo). Znači, ništa mnogo uzbudljivo, samo gomila ekrana gde su slova i brojevi. Eto koliki sam nemač pojma bio :). Onaj ko je i razmišljao da postane programer je morao prve tri godine da uči matematiku i statistiku — pa tek onda dobije računar da nešto radi na njemu. Daleko od toga da su svi imali računare kod kuće. Znači, biti programer definitivno nije bilo tako kul i traženo kao danas. Niti je bilo toliko prilika za zaposlenje.
Radio si sa mnogim stranim kompanijama. Da li si ikada razmišljao da odeš u inostranstvo? Zašto si ostao u Srbiji?
Kada neko priča o odlasku u inostranstvo, uglavnom je motiv za to viši standard u drugoj zemlji koji se uglavnom ogleda u tome koliko novca može da se zaradi. Moguće da mnogi neće da se slože sa ovom konstatacijom, ali mišljenja sam da novac ne treba da bude preovlađujući faktor kada se razmišlja o tome gde će neko da živi. Novac treba da bude samo deo tog paketa. Prvenstveno čovek treba da shvati gde se lepše oseća i gde ima više šanse da se razvija kao osoba. Ako to može da pronađe negde drugde — onda treba da ide tamo gde se to nalazi. Novac će uvek biti posledica zadovoljstva na poslu, a ne obrnuto.
Imao sam prilike da sarađujem sa nekoliko stranih kompanija, isto tako da provodim neko vreme u inostranstvu tokom te saradnje. Sve to mi je bilo neprocenjivo iskustvo da naučim nešto o sebi, drugim nacijama, kao i da shvatim šta je to što imam u svojoj zemlji, a tamo negde ne.
Da nisi direktor za SEO — bio bi?
Ne znam šta bih bio da nisam SEO. Ništa drugo mi ne pada na pamet da bih mogao da radim sa istim žarom i posvećenošću. Bavio bih se nečim što ima veze sa internet marketingom, to je sigurno. Ali, moram da priznam da mi je trebalo vremena da to shvatim. Nisam se tek tako probudio jednog dana i shvatio da želim da radim SEO. Daleko od toga da je tako jednostavno.
Zato mislim da nije univerzalan savet za sve reći nekome „budi ono što jesi”… Jer, ko vam garantuje da ste trenutno najbolja verzija sebe? Ko kaže da znate sve o sebi? Možda tek treba da shvatite ko ste, koji su vam potencijali — pa tek onda da to i budete? Ovo zvuči kao neka viša filozofija, ali zaista mislim da su bitna pitanja kojima treba svako da se pozabavi. Dakle, možda pre razmišljanja o dobroj plati treba prvo razmisliti o tome da li sam tip osobe koja može da sedi i programira osam sati za računarom? Da li imam takvu istrajnost i upornost? Da li sam spreman da konstantno učim kompleksne i često apstraktne koncepte?
Zbog toga je veoma važno čitati što više i učiti što više o nekoj oblasti za koju osetimo da odgovara našem sentimentu. Tek tada se povećavaju šanse da se dođe do spoznaje šta zaista želimo da radimo u životu. Sve ostalo je oslanjanje na sreću. Ne kažem da to ne uspeva, samo je veća šansa za grešku.
Prijave za program Karijera 4.0 su na sledećem linku.
