S leva na desno: Nada Petrović, Maja Stanković, Vladan Nešić, Bojana Jakovljević
Već dugi niz godina, našu svakodnevnicu čine tehnologije koje uporno smeštamo u blisku i daleku budućnost. Ta budućnost je, u očima istorije, na čitavu sekundu od nas, a oko njene realizacije okupljaju se najbolji od najboljih, timovi stručnjaka koji će od „bauka“ sutrašnjice oblikovati nešto što nam može olakšati živote do neslućenih razmera.
Jedan od takvih timova je smešten u našoj članici, Telekomu Srbija, i bavi se takozvanim Internetom stvari (engl. Internet of Things ili IoT) – sistemom koji, sumirajući informacije uz pomoć jednostavnih senzora, od uređaja iz svakodnevnog života stvara nove, pametne, automatizovane uređaje spremne da nam se na pravi način nađu baš kada su nam najpotrebniji. Ovim timom rukovodi veteran komunikacionih tehnologija, Vladan Nešić, sa svojim koleginicama zaduženim za tehnološku strategiju kompanije Majom Stanković, Bojanom Jakovljević i Nadom Petrović.
U razgovoru sa njima upoznajemo koncept Interneta stvari kao nešto što je već realnost, a nekako i dalje deluje kao budućnost – povezati sve što čini našu svakodnevicu u jednu mrežu koja sakuplja i šalje podatke. Odličan primer naučne fantastike koja se već dešava.
Od čega je sazdan jedan tim koji radi na tehnologijama za koje mnogi smatraju da su ključne za opstanak društva u budućnosti? Čija se sve znanja, iskustva i veštine udružuju?
Vladan: Što se tiče samog tima, potrebno je da bude multidisciplinaran, u tehnološkom smislu pre svega. Mi smo tim koji potiče iz različitih direkcija Telekoma Srbija, tu je direkcija za tehniku, kao i IT. Ipak, ova tehnologija mora da pokrije još više celina i zato sakupljamo dodatna znanja iz, recimo, procesnog menadžmenta, zatim projektnog menadžmenta, standarda, poznavanja regulativa… a to su i dalje samo osnove za jednu ovoliko veliku platformu. Ako razvijate rešenja u oblasti Interneta stvari za neku posebnu granu industrije, potrebni su ljudi sa specifičnim znanjima iz oblasti koju pokrivate – agronomi ili zdravstveni radnici, itd.
Maja: Naš tim predstavlja istraživačko „jezgro” koje pruža potrebnu osnovnu infrastrukturu IoT ekosistema na koju se nadovezuju komercijalni slučajevi i koja omogućuje da razne ideje i potrebe za nečim što bi olakšalo život i rad postanu realnost.
Vladan: Pričamo često u tom „jezgru” zaboravljamo najvažniji „tim“ – sazdan od omladine, spektra od osnovnih škola pa sve do fakulteta, ti mladi ljudi poseduju maštovitost neophodnu u primeni različitih rešenja i najadekvatnija su smernica za jednu ovakvu ekipu koja raspolaže raznim znanjima.
Kako funkcioniše „sveto trojstvo“ digitalizacije – cloud tehnologija, big data i Internet stvari?
Bojana: Internet stvari podrazumeva komunikaciju objekata iz svakodnevnog života koji su priključeni na internet i komuniciraju međusobno, te postaju pametni zahvaljujući algoritmima koji obrađuju podatke pristigle sa uređaja i kontrolišu ponašanje uređaja u skladu sa njihovom primenom. Senzori na pametnim uređajima sakupljaju očitavanja koja se najčešće skladište i obrađuju u cloud-u ili na nekom predefinisanom sistemu. Svi podaci koji tamo pristižu se skupljaju u big data, analiziraju se i odatle se izvlače obrasci. Tu na scenu stupaju veštačka inteligencija i samouke mašine koji prave red od tih podataka, i koriste one neophodne za date primene. Mi tehnički još uvek možemo bez veštačke inteligencije za jednostavne primene, ali recimo, predefinisani algoritmi u automobilima bez vozača još uvek nisu 100% pouzdani, zato što je nemoguće predvideti sve situacije u vožnji. Međutim, ako svi ostali uređaji u našem životu postanu dovoljno pametni, samim tim će i veštačka inteligencija naučiti da bolje zaključuje šta je najbolje učiniti sa automobilom koji kontroliše.
Maja: Cloud predstavlja alat koji omogućava da se svi IoT podaci bolje i efikasnije koriste i da, pored toga, male i velike firme kao i pojedinci ne moraju da se oslanjaju uvek na svoje IT znanje i resurse već da mogu slobodno to da prepuste nekome drugom, i da rade samo ono što žele da rade.
Vladan: Iako nekada toga nismo svesni, svi smo mi korisnici cloud-a. Kroz naše naloge na društvenim mrežama mi postajemo korisnici cloud-a i delimo podatke kojima možemo pristupiti sa bilo kojeg uređaja. Sve aparate koje imamo možemo ove sekunde da bacimo, spalimo i zaboravimo na njih, ali ti podaci će ostati u cloud-u i možemo im pristupiti. To je siguran, decentralizovan sistem, u kome vi ne zavisite od jednog servera, već je reč o svojevrsnom „sloju atmosfere“ u kome je neprekidnost vaših informacija osigurana.
Bojana: Sva „pamet“ pametnih uređaja se nalazi u cloud-u u vidu algoritama i aplikacija koje kontrolišu funkcije uređaja. Pametni uređaji sakupljaju informacije iz njega i tako na kraju dobijete pametni frižider koji, kada primeti na osnovu tih informacija da ste se ugojili, izbriše sa svog spiska za kupovinu čokoladu (smeh).
Dokle zapravo doseže Internet stvari i koje su praktične primene povezivanja svih uređaja koji čine našu svakodnevnicu?
Maja: Sve se može povezati u Internet stvari i sve je prepušteno našoj mašti. Na sve što ugledamo mi tehnički možemo staviti senzor koji će sakupljati određene informacije, poslati ih u cloud preko neke pristupne mreže i uz to napraviti aplikaciju i razviti takvu njenu logiku koja će te informacije koristiti na svrsishodan način. Navedimo sisteme kao što su Smart City, Smart Home, upravljanje imovinom, primena u industriji, medicini, agrikulturi, transportu, telemetriji … Sve može biti automatizovano.
Vladan: Jedan od „egzotičnih“ primera postojeće primene Interneta stvari dolazi iz jedne beogradske kompanije sa kojom sarađujemo, a koja je proizvela senzor koji detektuje škrgutanje zubima u snu. Veliki broj ljudi pati od ovog problema. Senzor se, naime, kači na lice – deo gde se nalazi vilični zglob, i on detektuje škrgutanje čineći pritom dve stvari: Nadgleda i šalje informacije za analizu, i šalje impuls u odgovarajući nerv koji opušta vilicu iz tog grča.
Još jedan interesantan primer dolazi iz Irske i primenjen je pre tri godine, a radi se o pomoći pri teljenju krava. To je vrlo korisna stvar za stočara koji ima preko 20.000 grla. Senzor se kači kravi na vrh repa, jer kada ona počne da se teli pravi specifičan pokret repa koji je jedinstven za ovu priliku. Senzor detektuje taj pokret, emituje poziciju krave i javlja veterinarskoj ekipi da je vreme da se izađe na teren i donese tele na svet.
Na čemu je sve neophodno raditi da bi Internet stvari zaživeo u svom punom potencijalu?
Vladan: Senzori moraju što pre da pojeftine i da postanu dostupni svima kako bi se što pre stvorila atmosfera komfora pri radu, bez suviše kompleksnih rešenja.
Maja: Ako krenemo od našeg primera, potrebno je omogućiti da svi senzorski uređaji koji očitavaju određene karakteristike stvari i okruženja budu povezani sa svojim pametnim aplikacijama. Naš trenutni projekat se u suštini i zasniva na tome da podignemo mrežu koja će da omogući tu konektivnost. Svakako ne treba stati na toj jednoj. Postoje različite tehnologije koje pružaju konektivnost sa različitim performansama. Mi već sada planiramo da u skorijoj budućnosti proširimo spektar mogućih IoT pristupnih tehnologija. Neizostavna je 5G tehnologija koja je već pred vratima. 5G tehnologija će pored pružanja velikih brzina i malih kašnjenja korisnicima omogućavati i implementacije IoT-a kako kroz masovnu upotrebu senzorskih uređaja tako i kroz vremenski kritične aplikacije (robotska hirurgija, upravljanje industrijskim pogonima…).
Pored naših napora da omogućimo mreže koje će uspešno povezivati senzorske uređaje kao i aplikacije koje će upravljati informacijama sa senzora, mi korisnicima moramo edukacijom pokazati da to nije ništa strašno, i da IoT u velikoj meri olakšava život u mnogim domenima. Samo unapređenje servisa je sasvim u redu, ali bi ljudima trebalo objasniti da je sve to za njihovo dobro, da nije stvar u tome da neko želi da ih kontroliše, naprotiv – cilj je da oni lakše, brže, i bolje kontrolišu sve u svom životu i dobiju više vremena za sebe.
Vladan: Ovako nešto nije moguće uvesti preko noći – potreban je kontinuitet. Mi imamo gomile aplikacija koje rade svoj posao nezavisno svaka za sebe i kao takve su razuđene, nisu nam u velikoj meri od pomoći. Međutim, kada dođe trenutak da ih nekakva inteligencija spoji u jednu logičku celinu, dobićemo jednu veliku, opštu korist.
Kako bi se Internet stvari mogao primeniti na školstvo, i da li je moguće navikavati decu od najranijeg uzrasta na ovaj nivo tehnologije?
Nada: Za početak naglasila bih da imam četvoro dece u školi (smeh), i zaista mislim da je aktuelni sistem obrazovanja deci izuzetno naporan i neprilagođen tehnološkim trendovima. Po tom pitanju bi hitno trebalo nešto da se preduzme. Deca obrazovanje danas doživljavaju kao prosto reprodukovanje pročitanih činjenica koje u svakom trenutku mogu da pronađu na Guglu. Internet stvari bi svakako mogao da pomogne i osveži obrazovni sistem.
Vladan: I ja sam otac četvoro dece, eto takve su nam ambicije (smeh), i znam koliko su deca radoznala i željna znanja. Ako samo jedna škola sprovede neki moderni program, to ne znači da su samo u njoj genijalci.
Sva deca bi bila spremna da prihvate nove promene. Moramo ih uvesti u ove tehnologije bar u nekom obliku jer nema više zanimanja za koje čovek može da se obrazuje bez dodira sa IT industrijom. Ekonomija, pravo… svuda vam je potrebno neko osnovno poznavanje aktuelnih tehnologija.
Bojana: Pre nekoliko godina smo držali predavanje na Elektrotehničkom fakultetu, kada je jedan student pokazao svoj master rad, a tema je bila saksija koje se sama zaliva. To je bilo zaista super, ali to je bio fakultet, a ja mislim da bi tako nešto moglo da se pokaže deci već u osnovnim školama, kako bi im se probudila mašta u ovom pravcu. Ona su naša budućnost a slede im nova zanimanja u digitalnoj ekonomiji.
Maja: Ne brinem se ja za decu, pre mislim da ćemo mi njih morati mnogo toga da pitamo.
Vladan: Samo moramo naše veliko iskustvo sa tehnologijama da usmerimo u dobrom pravcu i umnožimo je uz pamet omladine.
Da li ćemo sa Internetom stvari uprostiti „plovidbu“ kroz budućnost i vratiti kontrolu nad svojim ličnim vremenom, koje leti sve brže?
Nada: Mislim da to zavisi od nas samih. Potencijal postoji, a Internet stvari nam zaista omogućava da olakšamo sebi život u svakom smislu, od kućnih poslova do rada na poslu. Zahvaljujući automatizaciji, mnoge „stvari“ će moći da misle i rade umesto nas, pa ćemo imati više vremena za relaksaciju, čitanje knjiga, druženje sa prijateljima, sve te lepe stvari…
Maja: Samo da ne četujemo na Viberu sa prijateljima koji su na 10 metara od nas.
Nada: (smeh) To je ipak naša odluka, na šta ćemo da trošimo svoje vreme. Tehnologija može da nam omogući da se organizujemo, da za sebe i svoje prijatelje pronađemo neki prostor, neku aktivnost, destinaciju, da rezervišemo smeštaj i usluge koje bismo koristili, bilo šta što može da pomogne da se kvalitetnije provede slobodno vreme. Sve zavisi od naše volje da budemo kreativni i svesti da je sve ovo alat kojem ne smemo da robujemo.
Vladan: Da, naravno da bi trebalo biti oprezan. Veliki broj aplikacija i senzora nam zaista može uprostiti život, ali tu leži zamka, jer mi moramo uvek biti gospodari toga što stvaramo, a ne da dopustimo mašinama da rukovode nama. Iako nije postojala zla namera kod onoga ko je dizajnirao taj softver ja sam svejedno jednom prilikom zahvaljujući Guglovim mapama koje sam slepo pratio završio u nekim vrletima i zabitima, samo zato što u tom trenutku nisam želeo da uključim mozak (smeh). Sve ovo o čemu pričamo jeste u velikoj progresiji ali neku meru moramo naći – u smislu uštede vremena pomoću aplikacija, ali i pitanju da li ćemo zaista uštedeti vreme ako ga budemo prepustili aplikacijama da rukovode njime. Ja tvrdim da će tu doći do raslojavanja i da će čovek na kraju jednostavno koristiti samo ono što mu stvarno skraćuje procese. Odbaciće „potrošače“ vremena.
Bojana: Ja se nadam da ćemo stvarno moći da skratimo neke potpuno nepotrebne stvari kao što je čekanje u redu u samoposluzi, zato što će sve namirnice stići na kućnu adresu našem pametnom frižideru, i da dobijemo to vreme nazad kako bismo ga proveli sa dragim ljudima
