Pored tolike kritike koja se upućuje mladim generacijama na račun “prekomernog korišćenja tehnologije”, divno je setiti se perspektive i kreativnosti koju ona nosi u sebi – kada je usmerena na pravi način. Svoju dečačku ljubav prema elektronici i (nešto kasnije stečenu) ljubav prema deci Dušan Milić je spojio u vidu malog kursa, koji će zatim prerasti u Malu školu elektronike. Ovde dečji snovi postaju stvarnost, prepliću se žice, lampice, čipovi, štampaju se delovi na 3D printeru i grade se roboti, a stiču se znanje i prijatelji koji ostaju tu i dugo nakon što se nastava završi.
Kako si odlučio da osnuješ školu elektronike za decu?
Ja sam svakako oduvek bio ljubitelj elektronike i bio spreman da joj posvetim vreme. Međutim, nisam znao da volim da provodim vreme sa decom i da oni vole da provode vreme samnom, sve dok nisam dobio svoju. Tako sam, pre pet godina, odlučio da spojim ove dve, za mene velike i važne stvari u mom životu, sa željom da uvedem svu decu koja pokažu interesovanje u svet elektronike.
Živo sam se sećao svojih početničkih dana, premda je dok nije bilo interneta sticanje znanja izgledalo mnogo drugačije. Morao si da se okružiš pravim ljudima sličnih interesovanja, da se raspituješ, da čuješ za određenu prodavnicu i nadaš se da ćeš tamo naći knjigu koja ti treba i svakako se prilično potrudiš da bi došao do prave nformacije. Danas, sa druge strane, informacija ima i previše. To je velika zamka digitalnog doba i dešava se da pojedinci odustanu nakon petog pokušaja da nešto urade, jer informacije koje su pročitali nisu bile ispravne, ili su samo zastarele. Kojom god veštinom želite da ovladate, svaka vrsta učitelja ili mentora je od ogromnog značaja, posebno na početku. Kada jednom imate dobru bazu sve teče lakše, a znanje kasnije i sami možete nadograđivati.
Kako je tvoja ideja od nekolicine časova prerasla u pravu školu?
Isprva sam nekako sastavio niz od deset časova, sa idejom da kurs traje deset nedelja i da se tu završi. Međutim, deca nisu htela da odu. Dopalo im se i želeli su još i upravo ta njihova želja je uslovila nastajanje Male škole elektronike. Sastavio sam još deset časova, a onda počeo i da ozbiljnije učim programiranje i da intenzivno pratim najnovija dostignuća u oblasti elektronike i robotike. Ta zanja zatim pretvaram u nove lekcije i na taj način sve što sam učim i saznajem prenosim polaznicima kurseva i radionica. S obzirom na tako dobre rakcije, dugo sam bio pun energije i nije mi smetalo što mi slobodno vreme odlazi na pripremu i rad.
Ali kada se svaki vikend pretvorio u radni, a finansije počele da se tope, hobi je postao obaveza, a ja sam dugovao mnogo vremena svojoj porodici, a i samom sebi. Shvatio sam da, da bi škola opstala, mora da postane samoodrživa i mora da postoji koncept koga ćemo se držati. Tako smo se registrovali kao Udruženje elektroničara Srbije i počeli da tražimo način da uvećamo broj članova. U priču su ušli i mediji, ljudi su se zainteresovali, pročulo se za nas kako među decom, tako i među roditeljima i stalno su nam dolazili novi članovi, dok je većina starih ostajala sa nama.
Malo po malo, počeli smo da nabavljamo delove i u roku od dve godine Udruženje je imalo sve što mu je bilo potrebno za rad, postalo je održivo i moglo da finasira samo sebe. Tako smo dobili priliku i da širimo fond časova i ispratimo svetske trendove – elektronika nam je postala tesna, te smo došli i do robotike i programiranja bez koga se danas ne može. Pridružili su nam se i novi ljudi koji su hteli da podele svoja znanja, broj članova udruženja se uvećavao pa se iz kvantiteta polako radjao i kvalitet: počeli smo da učestvujemo na ozbiljnim takmičenjima, koja nisu toliko propraćena u medijima koliko su zaista zahtevna što se tiče priprema, a veoma zanimljiva za gledanje i zbog toga vrlo posećena.
Možda najdinamičnije i najinteresantnije među njima je Eurobot, koje u Srbiji organizuje Tehnički fakultet Univerziteta u Novom Sadu. Oni koji tu uspeju da se kvalifikuju idu dalje, u Francusku, gde se bore za evropsku medalju. Naše ekipe su se ovde sjajno pokazale, premda je ceo događaj neverovatan i veoma živ – pored velikog broja takmičara, posećuje ga stotine gledlaca koji navijaju za omiljene ekipe, a tema se menja svake godine. Pre nekoliko godina je, na primer, jedan od zadataka bio “lov na mamute”, gde smo pravili robota koji ispaljuje ping-pong loptice koje se zatim lepe za čičak pričvrćen za siluetu mamuta, što je bilo izvanredno zanimljivo i ekipe su uspešno napravile robota koji je ovo mogao da izvede.
Problem je nastao kada smo nabavili drugi kontigent ping pong loptica koje su kako smo kasnije saznali bile različitog prečnika i naši uređaji su zatajili. Od ostalih ekipa saznali smo da su i oni imali slične probleme.. Na taj način smo, i još uvek učimo na sopstvenim iskustvima što nas je dovelo do prave revolucije – odlučili smo da nabavimo i 3D štampač pa sada sve što možemo, a što nam je potrebno, modelujemo i pravimo sami.
Koliko u proseku imaju polaznici škole i koje je najbolje doba za to?
Koliko god godina imali, presudan faktor jeste detetova istinska zainteresovanost za elektroniku. Najčešće nam dolaze klinci uzrasta od drugog do petog razreda osnovne škole, oni se lako zainteresuju ali je moguće i držati im pažnju. Stariji osnovci i srednjoškolci već teže pristaju na dodatne časove osim škole koju već moraju da pohađaju, i već su u periodu kada ih zanimaju društvo i sve što ide uz tinejdžerske godine.
Idealan trenutak da se deca priključe ovakvoj školi je drugi ili treći razred, kada već znaju da pišu i računaju i stiču širu svest o svetu oko sebe, ali nije redak slučaj da nam se priključe i stariji. Svima je zajedničko da već razmišljaju o svetu u kome žive, o problemima na koje nailaze, i pokušavaju da ih reše uz pomoć elektronike. Pored ovog “ozbiljnog” rada o kome smo govorili nedavno smo osmislili i radionicu za predškolce “moj prvi laptop” na kojoj je sve šareno, ima seckanja, bojenja i lepljenja, a predškolci uče o delovima od kojih se sastoji lap top računar.
Kako je koncipirana nastava? Šta sve nudi Mala škola elektronike?
Kada se radi o grupi dece koju sam pomenuo, dakle ona deca koja već znaju da čitaju i znaju da ih interesuje tehnika i elektronika, prvo i osnovno je da nauče elektronske komponente, zatim sledi čitanje i sklapanje šema pa programiranje i na kraju robotika. Danas je veoma popularan i 3D, tako da radimo i na tome, kako bismo objedinili nastanak jedne kreacije koju učenik osmisli. Osim redovnih kurseva, tu su i besplatne radionice na kojima deca imaju priliku da provire u ovaj svet i odluče da li ih tako nešto zanima ali i nauče jedan ozbiljan sadržaj koji će im koristiti bez obzira da li će kasnije postati naši članovi ili ne.
Časovi su koncipirani tako da to bude najpraktičnije za decu i njihove roditelje – jednom nedeljno, i to obično vikendom u formi blok nastave, tokom školske godine. Bilo da se radi o redovnim časovima ili pojedinačnoj radionici, trudimo se da budu veoma temeljne i sveobuhvatne, da okupljamo istomišljenike, decu koja su kao i mi uverena da elektronika može promeniti svet na bolje, i tako ovde nastaje neverovatna energija koja nas uvek podstiče da stvaramo dalje.
Ko su ljudi koji rade u školi?
Zajedničko za naše predavače je da vole nauku, elektroniku i rad sa decom. Svi su visokoobrazovane osobe različitih obrazovnih profila tako da se međusobno nadopunjujemo. Ja sam prošao kroz srednju elektrotehničku školu, a kasnije postao inženjer i ta ljubav je ostala usađena u meni. Tu je i Milena, koja je učiteljica, izuzetna je u radu sa decom, a zajedno sa njima je zavolela i elektroniku. Zatim Marija, takodje inženjer, bavi se web dizajnom, Aleksa i Jelena sa fizičkog fakulteta…
Ono što je zajedničko za sve predavače jeste da su to osobe od poverenja. Kada je u pitanju rad sa decom, zaista nam je bilo važno da budemo sigurni u te ljude, tako da danas imamo sjajnu ekipu koja čini ovo mesto zdravim i kvalitetnim okruženjem za učenje i rad.
Ivan Minić, Stefan Đaković, Vanja Mlađenović. Tekst preuzet sa portala Moja Firma, powered by Telenor.
