Letos, pred kraj raspusta sam upisala ćerku od 11 godina na kurs robotike za decu. Ako mislite da je moja ideja da jednog dana ona upiše Matematički ili Elektrotehnički fakultet, postane programer i zaradi brdo para, varate se.
Odluka šta će upisati jednog dana je jako daleko. Možda će biti biolog, hirurg ili sociolog i ta odluka će biti samo njena. Zašto sam onda ipak detetu „oduzela“ deo raspusta?
Često čujemo kako je budućnost u programiranju, kako se tehnologija i nauka menjaju gotovo na mesečnom nivou i kako nam sve te promene donose razne pogodnosti. Još češće se korišćenje računara u svakodnevnom životu kao neminovnost, a programiranje nameće kao disciplina budućnosti. Koliko zaista umemo da iskoristimo prednosti savremene tehnologije? Ovde ne mislim na upotrebu pametnih telefona za svakodnevnu zabavu i komunikaciju, senzora u pametnim kućama koji vrata otvaraju na glas i samostalno podešavaju temperaturu ili razne prednosti elektronske trgovine i bankarstva. Mislim na mogućnost jednog biologa da primeni određeni softver u svom svakodnevnom poslu ili ga možda modifikuje i prilagodi ga nekim svojim karakterističnim potrebama. Koliko geografa danas ume da organizuje svoje podatke tako da može lako da ih obradi i prikaže koristeći Google Earth, a koliko ekonomista danas ume precizno da napiše specifikaciju za softver koji im je potreban za obradu podataka na kojoj trenutno rade? Sve to su veštine koje bi im veoma pomogle da u svom poslu budu uspešniji i da svoje zadatke rešavaju mnogo efikasnije uz pomoć računara.
U redu je da me sada pitate kakve veze sva postavljena pitanja imaju sa kursom robotike sa početka priče? Imaju. Osnove računarske pismenosti se grade još u osnovnoj školi. Grade se polako i postupno. Osnovni pojmovi i koncepti računarstva i informatike se usvajaju tokom cele osnovne i srednje škole. Svako dete bi trebalo da uči programiranje jer je ono disciplina koja razvija logiku, algoritamski način razmišljanja, preciznost, kreativnost, komunikaciju, odgovornost i sposobnost da se brzo prilagodi promenama. Decu treba osnažiti i podržati da uđu u taj svet. Neko bi sada mogao da kaže kako i matematika takođe razvija sve pomenute veštine kod učenika. Kao matematičar sam potpuno saglasna sa tim, a opet moram da se zapitam da li smo tokom prethodnih godina predavajući matematiku previše otišli u apstrakciju i šablonizaciju zanemarujući negde taj momenat kreativnosti i kritičkog mišljenja i veze sa stvarnim problemima. Prednost programiranja na početnom nivou je mogućnost da dete odmah vidi sasvim konkretne rezultate svog rada. Ako je program dobar, robot će ići po zadatoj putanji, a ako postoji greška udariće u prepreku. To je deci veoma često jako zanimljivo i to ih vuče da rade sve dok ne postignu željeni rezultat.
Dakle, ćerku nisam upisala na kurs robotike za decu da bih je usmerila isključivo ka IT zanimanjima (mada, naravno, ni to nije isključujeno), već da bih joj proširila mogućnosti i pomogla joj da bude bolja u bilo kom zanimanju koje za sebe bude odabrala.
Ono što mi govori da je moja odluka bila dobra je to da je ona već nakon prvih nekoliko časova silno poželela da joj kupimo robota sa kojim bi mogla da vežba kod kuće. Srećom, današnji edukativni roboti su pristupačniji od mnogih lutki koje kupujemo deci.
Milena Marić, diplomirani matematičar, zaposlena u Devetoj gimnaziji „Mihailo Petrovic Alas“, mama dve devojčice.
