U davna, pradavna vremena, pre skoro dve decenije, počela sam da radim kao nastavnica informatike u OŠ „Branislav Nušić“, u Beogradu, na Voždovcu. Dočekao me je jedan jedini računar, maleni kabinet, dobra volja tadašnjeg direktora da „Nušić“ ima nastavu informatike i širom otvorene oči sedmaka i osmaka željnih da uče o „svemogućim mašinama“. Većina njih nije imala računar kod kuće.
Prva godina bila je zaista izazovna. Još uvek se živo sećam radosti kada mi je, sredinom decembra, stiglo 10 novih računara. Odmah je uspostavljena računarska mreža, a dial-up konekcija sa internetom zaista jeproradila. Sa ove distance, čini se da su to bili mali koraci, ali tada su sasvim sigurno imali i više od 7 milja!
Ipak, to je bio lakši deo priče. Kao nastavnica, bila sam početnik. Imala sam malo ili nimalo profesionalne hrabrosti. Radila sam slepo prateći preporuke i oslanjajući se na sopstveno iskustvo đaka, koji je prošao sve instance formalnog, ali ne baš raspevanog i podsticajnog obrazovnog sistema. Sigurna sam da bih postala još jedan u, tada armiji tradicionalnih nastavnika, da se nije dogodio Najopasnije je kada program proradi slučaj. Ispričaću vam…
Tadašnji izborni predmet Informatika i računarstvo imao je izborni modul Programiranje. 🙂 Pokušajte da zamislite veličinu tog izazova. Do osmog razreda, tradicionalna nastava savršeno uspešno utaba staze koje ne pomažu da logičko mišljenje zaista „raširi krila“. Borba da učenici odbace ili znam ili ne znam psihologiju i dozvole sebi da zaista razmišljaju, probaju, revidiraju rešenja, opet probaju… bila je zaista teška (i, nažalost, još uvek traje).
Tada sam, sa osmacima, radila programiranje u Visual Basic-u. Novi način razmišljanja o problemu, nepoznato i neprirodno radno okruženje, mnogo engleskog jezika… sve su to bile ozbiljne prepreke da moji ondašnji đaci budu uspešni u prvim programerskim koracima. Na tapetu je bilo pisanje programa koji sabira dva broja.
Kako je broj računara bio mali, đaci su sedeli u parovima. U kabinetu je bilo sve samo ne tiho. Nadzirući šta rade, slušala sam kako moji osmaci diskutuju o mogućim rešenjima, kako se nerviraju što program prijavljuje greške, kako mozgaju o unapređenju prvobitne ideje. Moram da priznam, bila sam zadovoljna.
Takođe, moram da priznam da nisam bila potpuno zadovoljna – činilo mi se da im treba suviše vremena da napišu tako jednostavan program. A, onda se i to dogodilo!
Dečak i devojčica, četrnaestogodišnjaci, savršeno kulturni i vredni đaci, skočili su sa svojih stolica uz glasno „Nastavnice, RAADIIII!!!“. Svi smo pogledali ka njima – osmesi su im oblili ozarena lica, uzbuđenje zbog pobede nad mašinom bilo je ogromno! Nisam do kraja ni izgovorila „Bravo, bravo, programeri!“, a tu, u mom kabinetu, u prvoj godini mog rada, u trenutku kada je prvi samostalno kreirani program mojih đaka proradio, dečak i devojčica su se poljubili!
Šta da radim, šta da radim… grčile su se i vrištale moje sive ćelije! Da li sada treba da ih izbacim iz kabineta, da ih izgrdim, kaznim, da ih pošaljem kod direktora – pobogu, to nije bio poljubac u obraz, već onaj pravi, pravcijati… Nimalo prijatan tok misli, nimalo simpatična situacija. Da nevolja bude veća, ništa od tih misli nisam u sebi prepoznavala kao dobru i istinitu reakciju.
Na nivou bića koje zna da je najdragoceniji momenat svakog saznajnog procesa upravo taj a-ha trenutak koji čitavog života pamtimo, koji nas vodi dalje, daje samopouzdanje i veru da smo sposobni da učimo i shvatamo, znala sam da u tom poljupcu nema ničega drugog do čiste, blistave radosti izazvane intelektualnim rastom.
I, baš tada, u tom savršeno nesavršenom trenutku, rodilo se zrno moje profesionalne hrabrosti. „Stvarno niste fer“, rekla sam. „Sa kime mi, ostali, da se ljubimo kada nam prorade programi?!“
Usledila su dva rumena lica, izvinjenja, obećanja da se to nikada neće ponoviti, smeh ostatka ekipe, čestitke, pokazivanje programa drugima, postavljanje pitanja, davanje objašnjenja, vršnjačko učenje…
Do današnjeg dana (a, nadam se i u godinama koje dolaze) imam sreću da gledam kako pobeda malih ljudi nad svemoćnim mašinama donosi samo čistu radost. I dalje slušam kako, dok zajedno sede i mozgaju o zadatim problemima, iznose ideje, porede rešenja i razmenjuju mišljenja.
Programirajući, moji đaci postaju zaista sigurni da mašine izvršavaju upravo njihove naredbe. Znaju da svet u kome tehnologija zauzima sve značajnije mesto nije magija, već dobro promišljen koncept koji unapređuje svakodnevni život.
Takođe, moji đaci znaju da tehnologija menja svet. Zajedno razmišljamo i diskutujemo o etici novog doba. Razumemo da pametan frižider i nije toliko pametan. Svakodnevno gradimo samopouzdanje i svest da smo upravo miti koji stvaraju budućnost. Korak po korak, naravno. I, bez ljubljenja…:)
nastavnica informatike u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“ u Beogradu, dugogodišnji promoter odgovorne primene informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju i savetnica ministra prosvete za digitalizaciju u obrazovanju.
