Od samih početaka digitalne industrije, Branislav Vujović prati nove tehnologije i kroz njihovu svakodnevnu upotrebu, širom sveta, traži najbolje načine kako se njima može popraviti ekonomija. Kao osnivač i predsednik New Frontier Grupe, Branislav je jedan od najvećih predvodnika digitalizacije u Srbiji, i svojim iskustvom transformiše nebrojene kompanije iz tradicionalnih u digitalno „osvešćene“ i spremne za izazove budućnosti.
Čak i za vas budućnost dolazi prebrzo, zbog čega ste stav o tehnologijama koje se menjaju iz dan u dan podredili većoj ideji, ideji o moći pravih informacija – prepoznavanju i razumevanju vrednosti koju one nose?
Ja sam voleo gedžete pa sam počeo da ih koristim i iz potrebe, i stalno pratio kako se menja vrednost određenih stvari, i za koga ja radim, koliko radim i kako radim. Moja leđa su počela manje da me bole jer su uređaji sve manji i lakši, ali je zato prst počeo više da me boli (smeh), i postao sam odjednom raspoloživ 24 sata dnevno, dobijam mejlove u pola noći, moram da isključujem telefon. Svi mi u našim životima ne možemo da se odupremo kada čujemo pijukanje telefona, gde god da smo, potreba za informacijama je suviše jaka.
Koliko su naši životi za kratko vreme promenjeni digitalizacijom, a koliko će tek biti promenjeni?
Mi smo na samom početku digitalne revolucije! Ono što se nama desilo, što gledamo poslednjih deset godina nije ništa u odnosu na ono što će nam se desiti u narednih deset! Sve se menja sve brže i brže, i uticaj digitalizacije na život ljudi, privatni i poslovni, će biti mnogo, mnogo veći. Ono što je nekada industrijski bio poslovni model mi sada prilagođavamo digitalnoj ekonomiji kroz konstantnu transformaciju, menja se naš život i privatno i poslovno.
Kako danas savetujete ljude, kako pratiti i prilagoditi se digitalizaciji na vreme u poslovnom, a kako u privatnom aspektu?
To je odlično i ključno pitanje! Problem je u tome što se i ovde i u svetu suviše pridaje značaj tehnološkoj promeni. To je razlog zašto je došlo do digitalne revolucije, ali više nije osnova za promene. Vi morate da shvatite kako se stvara nova vrednost u digitalnoj ekonomiji. Daću vam možda banalan primer – ako koristite Yandex ili recimo Uber kada ste u inostranstvu, znate da oni uzmu vašu geolokaciju, lokaciju vozača i lokaciju gde biste išli, i izračunaju apsolutno sve što vam je potrebno, od sasvim jednostavnih podataka. Zato Uber danas vredi duplo više od BDP-a Srbije, Hrvatske, više nego BDP Slovenije. Firma stara samo šest godina! Ključ promena je, dakle, u tome da objasnimo kako se pravi ta vrednost.
Šta je najveća prepreka, a šta osnovna motivacija za poslovnog čoveka, preduzetnika u digitalizaciji? Kako se u poslovanju pobeđuje strah od velikih promena?
To vam je pitanje koje se rešava vekovima i još uvek ništa nije rešeno (smeh). Užasan je strah od promena i nepoznatog, i možda je najbolje i najlakše da pokušate da približite i objasnite ljudima šta se dešava, kakva vrednost može da se kreira. Morate im izbaciti ubeđenje da nužno moraju da znaju da programiraju da bi razumeli digitalnu ekonomiju, jer samo moraju da znaju poslovne modele, da razumeju uticaj tehnologije, i osnovne karakteristike digitalne ekonomije.
Ona je, sa jedne strane, ovo o čemu smo pričali – vrednost informacija, a sa druge strane leži princip „klijenta u centru“. Zašto je to tako? Šta vas tera da budete klijent u tom centru? Razlog je to što vi, ja, mi više ne radimo samo za svoje firme, vi radite i za svoju banku, kucate sve oko transakcija u online bankarstvu, vi radite za Air Srbiju ukoliko putujete negde, jer sami kupujete karte, protokol vas tera da to radite sami, ali kada sve to uradite vi ste upravo taj klijent u centru, vi ste zakon, odlučujete o svemu, morate da dobijete pravu informaciju, da procenite ponudu konkurencije. „Klijent u centru“ odlučuje koju će veš mašinu da kupi, i nema više prodavaca da vam „mulja“ već dođete u radnju sa predznanjem, odavno ste odlučili šta vam treba!
Nema više onih američkih prodavaca automobila iz filmova koji će da vam prodaju dobru priču, a onda i neku krntiju od mašine (smeh), sve o tom prodavcu se sazna preko interneta, pa i koliki je prevarant. To je moć klijenta koje mi još nismo svesni kolika je, zato je on u centru.
Mnogim „tradicionalnim“ kompanijama je lakše da odustanu od dalje borbe kada shvate koliko se svet brzo menja. Da li je klasična industrija u „ratu“ sa, recimo, startap ekosistemima?
Jeste, oni su u ratu. Gledajte banke, servise, oni su u ratu iz prostog razloga – startapovi nemaju ljude, oni rade po potpuno drugom poslovnom modelu. Mi smo prvo radili po linearnom principu „skupi kapital – dizajniraj proizvode – zidaj fabriku – distribuiraj proizvod“, pa tek onda prodajemo na nekom petom mestu u tom lancu i tek tada vidimo hoće li to funkcionisati ili neće!
Danas možete da napravite platformu, spojite dva studenta i sve je veoma brzo gotovo. Barijera između vas i započinjanja biznisa je mnogo, mnogo manja. Odjednom imate mnogo više firmi, i mnogo više inovacija. Od njih hiljadu dovoljno je da jedna prođe i počeće da ugrožava tržište. To je definitivno ogromna opasnost za postojeće, velike firme.
Sad, okrenimo drugu stranu – te velike firme imaju resurse važne za digitalnu ekonomiju, imaju ogroman broj podataka. Vaša banka sve zna o vama, vaš mobilni operater takođe. Sada te velike firme moraju da shvate gde je vrednost u tim podacima, kako se one koriste na najbolji mogući način. Imaju dobar temelj, ali od brzine prihvatanja promena zavisi njihov opstanak. Kodak je pao za čas zbog digitalne fotografije. Propadaju klasične prodavnice koje se oslanjaju samo na prisustvo u tržnim centrima.
Susrećete li se sa našim ljudima koji razumeju digitalnu ekonomiju, kojima ne morate apsolutno ništa da objašanjavate? Koliko ih ima, kako se prepoznaju?
Ima ih, ima puno pametnih ljudi, ali problem je opet u tome što se sve toliko brzo menja. Ovo o čemu mi sada pričamo sutra možda neće biti adekvatno, morate se baviti time. Mi smo samo, da tako kažem, bolji, više znamo o tome jer nam je to posao, ali ljudi su dobri i pametni i znaju dosta toga. Nema ih previše, uzmite u obzir da se forsira status kvo u kojem se ništa ne menja, i često nije uopšte pitanje nečijeg razumevanja već razmišljanja u „neće to mene“ pravcu.
Drugo, komplikovano je menjati bilo šta u postojećim, velikim firmama. To zaustavlja praktično sve, ali pozitivnih primera i te kako ima. Ljudi se uvek snađu, gledajte kako brzo su naučili da koriste pametne telefone, ali preko noći se ne može preći na novo, mora postojati balansirana promena.
Da li će u Srbiji ikada moći da se u potpunosti ostvari „genije i revolucionar“ koji je sposoban da napravi čudo od kompanije?
Digitalna revolucija je demokratska i to može da se desi, bilo bi dobro da se desi. Mi često kažemo „lako je u Americi zbog ovoga i onoga“ ali evo jednog dobrog poređenja – Amazon i Alibaba. Svi ih poistovećuju, ali Amazon je samo „krem na torti“, jer je u Americi postojao UPS, DHL – cela logistika je bila rešena. Sve platne kartice su tu, kao i PayPal – plaćanje je takođe rešeno. Postoje sudovi koji će vas tužiti ako ste prekršili nešto oko kupovine – cela infrastruktura za e-prodaju je rešena, i onda tu sasvim očekivano dođe Amazon.
U Kini nije bilo ničega od toga! Onda su se dosetili da reše problem sa plaćanjem tako što neće prebaciti novac prodavcu dok kupac ne potvrdi da je dobio ono što je platio. Potom se rešio problem distribucije, napravili su firmu koja se time bavi, napravili su na kraju Alipay koji reguliše plaćanje. Oni su celu industriju organizovali! Imaju stotine hiljada firmi koje na osnovu tog sistema rade i pritom rade odlično – to je ono što bi moglo kod nas da se desi.
Jedan genije bi bio fenomenalan, ja bih to obožavao, ali još je veća mogućnost da stvorimo nove grane industrije!
Kako bi trebalo da funkcioniše sredina u kojoj su mladi motivisani da se upuste u digitalno obrazovanje i ekonomiju? Koje promene su efikasne, a koje bi mogle biti „bolne“?
Problem je u celom svetu – obrazovanje kasni za industrijom. Mi smo i pre bili dobro teoretski potkovani, ali nismo bili potkovani u praksi, što bi dualno obrazovanje možda moglo da reši. Lično mislim da tu postoji jedan model koji bi lepo funkcionisao: Ja sam prošle nedelje završio preko interneta kurs na bostonskom univerzitetu sa najboljim profesorom koji govori o revoluciji platformi. Svaki fakultet bi danas pomogao i pružio jednoj maloj zemlji kao što je Srbija sve sadržaje i mogućnost da ih koristimo preko interneta. Mi moramo da pređemo na taj način obrazovanja, jer tu su mogućnosti zaista ogromne.
Na drugom mestu je permanentno obrazovanje. Mi smo nekada učili kako se posluje i taj poslovni model se nije menjao stotinu godina, a sada se svaki dan baš sve menja. Ti mladi ljudi, oni moraju da napreduju i njima se mora dati šansa da to nauče uz rad. Kao što ja odradih taj kurs na bostonskom univerzitetu, tako mi moramo to da omogućimo mladima, i stalno da se obrazujemo.
Gde smo danas kao zemlja, a gde moramo da budemo što je pre moguće?
Mislim da je ovo što se trenutno dešava kod nas izuzetno važno i ide u dobrom pravcu, ali nema dovoljno razumevanja za ono o čemu smo pričali – gde se stvara vrednost? Daću primer: Jedan od načina kako da ostvarite vrednost u digitalnoj ekonomiji jeste da smanjite cenu i prihod firme. To ne ide u korist povećanja BDP-a, i u nekim situacijama mora da se prihvati.
Naš lanac snabdevanja se menja, biće lomova i mi to moramo da shvatimo, moramo da znamo kako se pravi vrednost. Tu nam fali dodatnog obrazovanja, priče o tome, razumevanja za sve to na nivoima Vlade i menadžmenta firmi.
Kada živite u jednoj kutiji teško izlazite iz nje, ali postoji šansa da ako shvatimo da moramo izaći, lakše bismo napravili korake ka nečemu mnogo vrednijem.
Možda ne revolucionarne, ali veoma bitne korake.
