Marko Petrović (levo) i Vladimir Petrović (desno)
Za Vladimira i Marka Petrovića, porodica je najveća moguća olakšavajuća okolnost za jedan uspešan biznis. Vladimir je elektroinženjer, doktor Univerziteta u Mančesteru, a Marko ekonomista sa decenijskim iskustvom u investicionom fondu Salford. Njihovo „čedo“ je Visaris, firma koja proizvodi digitalne rendgen aparate i softverske sisteme za modernu radiologiju.
Za Visaris se danas zna na svim kontinentima, a Marko, kao direktor kompanije, objašnjava kako se ova firma probila na svetsko tržište, ali i šta je, istovremeno, dobila od domaćeg.
Marko: Može se reći da je svetsko tržište našlo nas, jer od starta razvijamo najbolji mogući proizvod, ali po fer ceni. To je koncept, tako da nije iznenađenje što su klijenti to prepoznali kod nas. Od 2014. godine beležimo konstantan godišnji rast u izvozu.
Sa druge strane, vrhunskim domaćim stručnjacima i tehničarima u radiologiji možemo da zahvalimo na pomoći oko validacije naših proizvoda. Srbija, ipak, opremu za medicinske ustanove još uvek obezbeđuje putem javnih nabavki, dok je privatni sektor uključen malo više tek poslednjih nekoliko godina.
Vladimir je direktor razvoja u Visarisu. Autor je brojnih naučnih radova na temu digitalne obrade slike i, pored istraživanja u Mančesteru, predaje i na Fakultetu tehničih nauka u Novom Sadu. Na ovim relacijama, stekao je dobar uvid u „ophođenje“ univerziteta prema digitalnoj budućnosti.
Vladimir: Digitalni svet pre svega nudi lakši način poslovanja, organizacije vremena, aktivnosti tako da, kao neko ko u profesiji mora da gleda unapred, ja sam taj koji prvi želi da proba nove stvari. Univerziteti, kao institucije sa dugom tradicijom, se slabije snalaze u novim stvarima. Digitalni svet se menja munjevito, a univerziteti veoma sporo. To je isto i kod nas i u Velikoj Britaniji, a tamo su agilniji samo iz jednog jedinog razloga – postoji konkurencija u obrazovanju.
Moderno zdravstvo, na nivou države, još teže prati napredak tehnologija. Kako Visarisu to uspeva, i koliku ulogu u napretku ima svest same države o digitalnoj ekonomiji?
Vladimir: Teško je očekivati da će glavni pokretač razvoja zdravstvenih usluga biti država. Ono što će se desiti jeste da će privatni sektor masovnije početi da nudi zdravstvene usluge, i kada se to razvije do određenog nivoa na državi će biti da to formalno prizna, i da potom uključi u svoj sistem zdravstva. Shvatiće, uostalom, da to znači bolji ishod za ljude narušenog zdravlja.
Marko: Ja na to gledam kao laik, i uvek kažem ljudima da zamisle da u arhivi imaju rendgen snimak i medicinski karton čukundede ili čukunbabe. To bi sigurno pomoglo doktorima da pomognu vama i vašoj deci danas, a Visarisovi proizvodi upravo koriste te prednosti digitalne tehnologije. Zato mi 15 godina promovišemo „radiologiju bez papira“, zbog kvaliteta i uštede koju tehnologija donosi. Trajnim digitalnim arhivama naši naslednici će biti spremni i „naoružani“ za novo doba.
Koliko je, ipak, munjeviti razvoj digitalnih tehnologija naporan za jednog preduzetnika? Da li u činjenici da je Visaris porodična firma leži olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?
Marko: Preduzetništvo je svuda u svetu najteži put do profesionalne afirmacije, bez obzira na oblast. Može da se poredi sa pisanjem rada počev od praznog papira. Činjenica da smo porodična firma jeste prednost i olakšavajuća okolnost, jer inače verujem da koncept porodičnih firmi predstavlja budućnost srpske privrede. Porodična firma rešava ključna kadrovska pitanja koja su u drugim „sistemima” nerazjašnjena. U porodici se uloge izdele mnogo lakše, poverenje je mnogo veće, i brani se veća svetinja.
U Srbiji se pokazalo da porodični biznisi uspevaju, kao i u inostranstvu. Pogledajte Italiju, razvijene evropske zemlje, porodice su te koje ih vuku napred.
Ipak, toliko je porodica koje gaje strah od novih tehnologija, a taj strah čini da ne budu podrška već prepreka svojim članovima. Kako to „sanirati“?
Vladimir: Ja mislim da ako ti ljudi nisu u digitalnom svetu, trebalo bi im dati samo bolji protok informacija u ne-digitalnom svetu. Nema bolje informacije od toga koliko se zarađuje u digitalnoj ekonomiji. Objavite poređenja sa ne-digitalnom ekonomijom i imaćete rezultat.
Na kraju, sredina je ta koja motiviše porodice, kao i njene članove, da „guraju“ napred. Kako bi trebalo da funkcioniše sredina u kojoj su mladi (i) preduzetnici motivisani da se upuste u digitalno obrazovanje i ekonomiju?
Marko: U mom svetu to znači da je potrebno mnogo više uspešnih firmi koje se bave digitalnim tehnologijama, ako želimo da naši đaci i studenti ostanu u Srbiji. Takođe, smatram da privreda mora da bude glavni pokretač ulaganja u mlade ljude, jer se to pokazalo kao izuzetno delotvorno u najrazvijenijim zemljama u svetu. Uvođenje programiranja u školstvo je, recimo dobar put.
Vladimir: Treba nam okruženje u kojem postoji dosta konkurencije i veliki broj izbora. Samo je mogućnost izbora ono što će ljude pokrenuti u nekom pravcu. Ako imate jedan put kojim idete, tim putem idete nevoljno, sviđao se taj put vama ili ne. Kada možete da birate, srećniji ste, jer imate osećaj da držite sudbinu u svojim rukama.
Ljudi će sami napraviti pametan izbor, ali moraju da ga uopšte imaju.
