Ponekad je za uspešnu budućnost jedne kompanije dovoljno prepoznati samo jednu pravu priliku, znak koji pokazuje u kom pravcu se mora ići kako bi se pregrmele velike promene. Te promene su danas nikad veće, surovije i brže, a bogato životno iskustvo i pažljivo osluškivanje trendova omogućilo je Diani Gligorijević da se gotovo neprimetno adaptira u svako poslovno okruženje.
Članica Izvršnog odbora, CMO u kompaniji TeleGroup, rado je viđen gost brojnih konferencija i okupljališta najvećih IT sila, a od njih valja odneti prave informacije kući. Zahvaljujući razumevanju Dianinih vizija, TeleGroup je postao jedan od stubova digitalne transformacije u ekonomiji Srbije. Sada je momenat u kojem čitavo društvo mora da se menja, i tu nastaje izazov.
Koji je odnos rešenja i izazova koje nosi Četvrta industrijska revolucija? Koliko poslova nestaje, a koliko nastaje? Postoji li uopšte tu dovoljno fer prilika za „prekvalifikaciju“?
To je zaista subjektivno pitanje, jer svako će digitalnu transformaciju doživljavati lično, u zavisnosti od svog posla. Mi radimo u povlašćenom preduzeću, bavimo se IT tehnologijama i imamo savremen pogled na trendove i nove poslovne modele, poslova budućnosti. Naši mladi saradnici, od kojih su neki i zvanično „lideri promena” u digitalizaciji, probili su tržište startapa još pre nekoliko godina i okupili svoju generaciju oko sjajnih ideja.
Zato možemo reći da kao kompanija imamo mnogo sreće jer ono što je mladima primereno, razumevanje svega na čemu se bazira Četvrta industrijska revolucija, još uvek je daleko od svesti ljudi starijih od 50 godina. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali jaz je toliki da je gotovo nepremostiv. Moje životno iskustvo, život u Americi, razumevanje ovih ideja omogućili su mi da lako prihvatam promene, naviknuta sam i navikla sam kompaniju na adaptaciju, ali ljudi srednje generacije imaju strah koji se neće razbiti, jer ga pretvaraju u brojku – koliko je koja fabrika morala da otpusti ljudi u procesu digitalne transformacije poslovanja.
Pitanje prekvalifikacije muči ovaj narod i zemlju decenijski. Navikli smo da se država „sekira” oko nas, i kada god se nešto desi idemo i kukamo pred Vladu i tražimo da se nešto promeni. Ja se zato, primera radi, lično angažujem da priliku za prekvalifikaciju dobiju pre svega žene, devojke, jedan potpuno neiskorišćeni kapacitet i „resurs” koji imamo, a koji nije do sada negovan. Sve te adaptivne i sposobne žene mogu svoje znanje i iskustvo preneti i na svoju decu, i vi ste tu dobili ozbiljnu bitku na dva fronta.
Da li tehnologija može da spreči nastanak jednog otuđenog i dehumanizovanog društva kojim nas često plaše u filmovima o distopijskoj bliskoj budućnosti?
Ako samo pogledate koliko je naša zemlja dobila digitalizacijom celog opusa Kinoteke, gde danas možemo u digitalnoj formi da gledamo filmove za koje klinci možda nisu ni čuli da se ne nalaze u ovom obliku, mislim da je to dovoljan odgovor na ovo pitanje. TeleGroup zato posebno stimuliše kulturu, jer smatramo da pored standardne finansijske podrške možemo dati dodatnu vrednost u delu digitalizacije sadržaja, pohranjivanja i promocije kroz inovativnu platformu. To je još uvek u povoju, ali sam uverena da će tu stvari uskoro ići bržim koracima.
Kako vi zamišljate naše društvo i ekonomiju u naredne dve decenije? Šta moramo učiniti da bismo „plivali“ u brzom tehnološkom napretku?
Puno putujem i komuniciram sa mnogo ljudi različitih nacionalnosti, obrazovnih struktura, i to mi je omogućilo da budem mnogo otvorenija ka novitetima. Naši ljudi, pogotovo mladi, moraju da se otvore ka drugim nacionalnostima i komuniciraju sa njima.
Ne možemo stalno nositi svoje „stare opanke“ jer se jedino u njima tobože osećamo jaki, već da u komunikaciji i u ponašanju demonstriramo šta su naši kvaliteti. Tako ćemo kao društvo, ali i kao ekonomija, shvatiti da možemo da i te kako sarađujemo sa celim svetom. Pametne mašine koje donosi Četvrta industrijska revolucija u tome mogu da nam pomognu, jer dok one rade svoj deo posla, mi kao emotivno zreli, stabilni i samouvereni ljudi možemo da se u potpunosti posvetimo ovim ciljevima.
Kakav utisak stičete u razgovorima sa predstavnicima velikih svetskih kompanija i IT sila – kako nas vide kao zemlju i ljude?
Oni u nama vide veći potencijal nego što ga mi u nama samima prepoznajemo (smeh), upravo sagledavajući potencijale kompanija poput TeleGroupa i pojedinaca koji rade u takvim kompanijama, kroz globalni model poslovanja koji moramo prihvatiti kao bilo koji drugi trend koji odlučimo da pratimo.
Oni su spremni da iskoriste taj potencijal jer su im potrebni ljudi koji razumeju mentalitet i karakteristike našeg šireg regiona. Mi se možemo približiti svetu, jer im je potrebno da razumeju naše tržište. Hoće nas „veliki” da uposle, ali mi moramo da budemo spremni na poslovne avanture, jer naš stereotip „rada na jednom mestu” upravo sprečava da prihvatamo te izazove.
Koje promene su potencijalno „bolne” a apsolutno neophodne u našem obrazovnom, a koje u poslovnom sistemu? Sa čime ćemo jednostavno morati da se pomirimo?
Moraćemo da se pomirimo sa time da je jedina konstanta promena. Ako ne želimo da nas promene prestignu, treba da ih osmišljavamo. Samo tako možete uticati na svoj život.
Za to je izuzetno važno obrazovanje. Od pre četiri godine, TeleGroup se priključio programu preduzetničkog obrazovanja koje na međunarodnom planu organizuje organizacija „Junior Achievement“ koja podstiče srednjoškolce da kreiraju svoje „učeničke kompanije“ i svoje ideje pretvore u biznis plan. Taj plan se nagrađuje i pobednici idu na međunarodna takmičenja – i uopšte ne prolaze loše! Na taj način se mladi još u srednjoškolskom uzrastu podstiču na kreativno preduzetničko razmišljanje i stvara svest da je tehnologija neizostavan alat savremenog biznisa. Te mlade niko nikada neće eksploatisati, jer će biti sami svoje gazde.
Simbioza akademskih institucija i ekonomije je nešto što je prepoznato kao neophodno za razvoj savremene industrije još osamdesetih godina prošlog veka – fakulteti svih smerova zato moraju agilnije da integrišu IT u sve naučne oblasti.
Svest o promenama, ipak, ne počinje sa fakultetom. Možemo li u mnogo ranijem uzrastu da „naoružamo“ našu decu za budućnost?
Kreativnost kod dece je poželjno razvijati još u najmlađem uzrastu.
Ovog januara sam posetila Mjanmar. Zbog nasleđa i svega kroz šta je ta zemlja prolazila vekovima, ulogu prosvetitelja preuzeli su budistički monasi. Oduševila me je činjenica da svako dete koje je rođeno u poslednjih trideset godina radeći sa monasima prolazi školu koja ima za cilj da razvija talente i najizraženije veštine još u najranijem uzrastu. Njihov zakon o obrazovanju obavezuje roditelje da ne sputavaju svoje dete, ne prave od njega „genija“ za, recimo pravo, ako je naklonjeno biologiji.
Uporedite to sa našim sistemom, koji kroz strogo forsiranje najboljih ocena, titula „vukovaca“, raznih obaveznih proseka i kvalifikacionih ispita uči decu da ne razmišljaju svojom glavom – već da budu poslušnici.
Zato mi je najlepši podsticaj za rad u našoj zemlji to što sam upoznala Mjanmar koji može i hoće da se nosi sa svojom teškom prošlošću, tako što će spremati i negovati srećne umove koji su sposobni za budućnost.
To je dakle i te kako moguće, i to je ono što je nama potrebno.
